Paradoks

Ali – kad smo već kod imena meseci – neće biti ni omiljenog srpskog meseca limburga, onog u kome bi Fiškal trijumfalno ujahao u Prištinu, dok bi istovremeno u Beograd ujahavali neki drugi jahači. Može vama ova rečenica zvučati kao sprdačina, ali ona je tačan opis „državotvorne politike odbrane nacionalnih interesa“ i ostalih zvučnih a praznih reči saglasno kojima je kapitulacija sve što nije „veličanstveni“ poraz. Baš tako: ono što patriotski blok priželjkuje i na čemu radi jesu katastrofa i poraz. Ta ekipa u drugom ambijentu ne može da funkcioniše. Učinite napor imaginacije, zamislite Srbiju kao uređenu, bogatu i prosperitetnu zemlju, pa se onda zapitajte šta bi u takvoj Srbiji radili Ćosić i Koštunica? O čemu bi jadikovali i palamudili? Jer – upamtite – nedostojno je velikana da se bave zakeranjem nad sitnim nepravilnostima i manjkavostima sistema. Njihova deviza je: ili kosmička istorija ili ništa. Svaki – ma i najmanji – napredak naše zemlje u pravcu konsolidacije i civilizovanosti toj dvojici i njihovim sledbenicima uzima hleb iz usta. Za tu gospodu, nesreća je repromaterijal. Sredstvo za rad. U tom smislu, Gospodarev rezolucioni manevar ima mnogo veću važnost nego što se i u najluđim snovima pretpostavlja na dvoru. Tamo su zadovoljni ostankom guzica u foteljama. Ja, pak, taj (voljni ili iznuđeni) manevar vidim kao prvu pobedu realnosti u Srbiji u poslednjih 130 godina. Zašto baš 130? Iz prostog razloga što je kosovski mit gubitništva nastao negde oko 1880. Od tada naovamo, kad god bi se ukazala prilika za istorijski avanturizam, srpska je nacionalna elita nije propuštala. Lažni mitovi i lažne religije – saglasno Paulu Tilihu (a i Gospodar bi to trebalo da zna) – vremenom postaju autonomni psihički fenomeni, gotovo entiteti i na kraju, hoćeš-nećeš, moraš da ih slediš, jer ako li se suprotstaviš naopakoj paganskoj etici – odmah si Vuk Branković. Čija je sudbina inače krajnje poučna. Branković, naime, ne samo da nije izdao nego se hrabro borio i na kraju krepao u turskoj tamnici „gde jakrepe memla davi“. Njegov greh se sastojao u tome što se suprotstvaljao lakomislenom srljanju u katastrofu i ponajviše što bi – da su poslušali Vuka – Srbi verovatno pobedili u Kosovskom boju i tom pobedom ostavili bez budućeg hleba čitave plejade „nacionalnih radenika“, tutumraka i rodoljubivih plačipički. Sada, kada se realnost stidljivo pojavljuje na srpskom horizontu, možda će očiglednijim postati jedan poveliki paradoks. Biće nekako vidljivije da gorljivi rodoljubi na ličnom planu nipošto ne slede sunovrat tako im drage otadžbine. Jok, more. Što je Srbija siromašnija, oni sve bogatiji. Što je Srbija poniženija, oni sve besniji. Što bi rekla Braća Blues: mislite malo o tome.