Peti element (3) 1

Streljanja u načelu služe da bi se zaveo red, ova su izazvala nered i pometnju. Ništa tih meseci u Užicu nije bilo izvesno, niko u Užicu nije znao kud udara. Dok se ne bi prebrojali mrtvi – a to je zbog sveopšteg neznanja osnovnih računskih radnji umelo da potraje, pa je sa obe strane streljačkog stroja i u publici neizvesnost bila velika – nije se znalo ni ko je streljao, ko streljan, ko živ, ko mrtav, svojim sam očima to gledao, opšta gnusoba, pometnja i strah behu takvi i toliki da je bilo maltene svejedno da li si streljao, bivao streljan ili streljanja posmatrao.

Bilo je u Užicu, tu doskora, opskurnih individuuma (verovatno ih još ima) koji sve do sredine sedamdesetih godina XX veka nisu bili sigurni da li su 1941. streljani ili nisu, toliko se neizvesnost beše protegla u budućnost. U vremenu o kome govorim, samo je Đilas bio stopostotno siguran da neće biti streljan, niko drugi. Tvoj, recimo, deda po majci – jedna od prvih žrtava užičkog termidora – mogao je ne biti streljan, imao je sve uslove da ne bude, ali znaš kakav je život, mnogi koju su ispunjavali sve uslove da budu streljani, koji su, štaviše, opšteg dobra radi, morali najmanje dvaput biti streljani, ne samo da nisu bili streljani, nego su komandovali streljačkim strojevima i po završenom poslu pištoljskim hicima overavali streljane.

Tvoj deda je, kao i Đilas, bio samouveren čovek, ali je, za razliku od Đilasa – bio samouveren o svom trošku (to mu je i došlo glave) – a takođe je – za razliku od Đilasa – bio radan, čuvaran i sposoban, toliko radan, čuvaran i sposoban da te iako streljan pre šezdeset osam zarez nešto godina, još uvek posmrtno izdržava, još uvek živiš od rasprodaje ostataka njegovog kapitala, čiju su glavnicu opljačkali i spičkali Đilas & Co. Smeo bih, reče Stojković potom, vaditi maziju da je tvoj deda ipak nešto črčkao, makar mastiljavom olovkom, da je nešto mackao, makar drvenim bojicama.

Ako bi se to dokazalo, a nije nemoguće dokazati, onda bi se sa sigurnošću moglo ustvrditi da je tvoj deda streljan samo zato što je imao zlu sreću što ćeš mu ti, notorni skratitelj života likovnih umetnika, jednoga dana u budućnosti biti unuk, reče Stojković i po ko zna koji put zabode prst duboko u moju živu ranu.