Podfamozna okupljanja

Ej, more, pomislih, nisu to Odjeci i reagovanja, to su protestna okupljanja.

Odvojih malo vremena, odadoh se close readingu komentatorskih celomudrenosti i evo šta nakon čtenija zaključih. Tek jedna, da kažemo, osmina (možda i manje) komentatora dokonava šta pisac uopšte hoće da kaže, uviđa gde je problem, ali je jednodušna „u oceni“ da se tu ne može ništa učiniti jer da je „sve propalo“, da „smo takvi“ – što će reći „nikakvi“ – i punktum.

Najbrojniji su, naravno, (i najuporniji) neprejebivci koji – ma koliko se ja dovijao da zavaram trag veleizdaje, ma koliko zakukuljivao i zamumuljivao stvar – nepogrešivo razotkrivaju moju podmuklu zaveru čiji je cilj ovekovečenje vlasti Aleksandra Vučića. Jednog će dana neprejebivci valjda razotkriti tajnu nad tajnama – kako se dogodilo da ih AV prejebe, pa se dokopa vlasti. Dokonaće to, ako ne pre, čim ih Rogonja nabije na Sebastijan Ban obmotan bodljikavom žicom, što se vrlo brzo može dogoditi.

Dobru trećinu večitih podrugljivaca koje nijedna tema ič ne interesuje, zato što sam ja ništa čoek „nevredan čitanja“, koji bi „trebalo da objasni šta je radio od 2000. do danas“, prepustićemo procesima fermentacije, a mi prelazimo na stvar. Ako smo se vaktile složili da je Podmafozni komentatorluk ono što je u ex-yu bila JNA – dakle Srbija u malom, sledi neizbežna klozetska metafora da je Srbija u vrlo velikoj nuždi i da će se – ako se ne dogodi čudo – skorih dana u velikoj nuždi udaviti, kao što je, svojevremeno, velikom nuždom umalo udavila kralja.

Odmah ćemo odbaciti sladunjave, slovenskoduševne teorije saglasno kojima smo ovako drljavi, jadni i bedni postali zbog endemskog tirjanstva i siromaštva i toj teoriji suprotstaviti teoriju da po kojoj smo tirjanstva i siromaštva dopali – a tek ćemo dopadati – zato što smo po prirodi drljavi, jadni i bedni, a ništa ne činimo da se izbavimo drljavosti, jada i bede, nego očekujemo da to umesto nas uradi neki Saborni Dobričina, pa se na kraju uzibretimo kad otkrijemo da je i SD ne samo drljav, jadan i bedan, nego i jeben igrač.

Vreme je da brigu udarimo na veselje, ipak je Nova godina, iako je, kako u uvodu napisah, bila nekako manje nova od prethodnih, a naročito onih drevnih. Lepo se to videlo, a lepo se, bogme, i čulo, to jest nije se čulo, jer je pucnjave i šenluka bilo upadljivo manje nego ranije. Ni onaj naš Marsovac nije viđen na novogodišnjem teferiču pred Skupštinom, što znači da je otišao na neku drugu „destinaciju“, što dalje od zemlje u kojoj se pod srećnom zvezdom rodiš samo ako se prvi rodiš prvog januara, pa od predsednika dobiješ 300.000 RSD kao nagradu što si uspeo da se rodiš.