Potrošni materijal

Što uopšte ne znači da ne bi – kada bi za to kucnuo čas – bio rehabilitovan, ako se već (sa izvesnim zakašnjenjem) doznalo da je u pripremi rehabilitacija đenerala Nedića, nacističkog namesnika okupirane Srbije, koji ne samo da je širio fašističke ideje, nego ih je i sprovodio u delo. Vreme, prostor i ljudi u Srbiji su nužno zlo i potrošni materijal, a Srbija je ipak – u paničnom strahu od gubitka „biološke supstance“ (kakva terminološka nakaza, zašto ne „biomasa) – neprestano nastojala (i nastoji ) da poveća natalitet i da se – ne dajući ni pet para na protok vremena – teritorijalno proširi do unedogled, što me je – dole, u Marićevića jaruzi – navelo da pomisao da je Srbija sebi postavila tako veliki, zapravo nedostižan zadatak, samo da se ne bi bavila takozvanim malim, svakodnevnim stvarima – uređivanjem okoline, asfaltiranjem puteva, izgradnjom bolnica, jačanjem ekonomije i ostalim tricama i kučinama nedostojnim „junačkog naroda“. Moj (istoimeni) deda – saglasno porodičnom predanju fanatično lojalan srpskoj istoriji i tradiciji – na kraju je imao vrlo loše iskustvo sa srpskom istorijom. Iako se u seriji balkanskih i jednom velikom ratu manje-više junački borio za Veliku Srbiju (i Kosovo), Srbija ga je 1941, na početku jedne od mnoštva svojih političkih pseudomorfoza – komunističke – stavila pred streljački stroj i ubila s predumišljajem jer je moj deda – po mišljenju prekog revolucionarnog suda – bio kapitalista. (Inače, sumnjam, da je vrednost dedine dugogodišnjim krvavim radom stečene imovine premašila današnjih 250.000 evra, što je suma kojom danas raspolaže svaki prigradski lopov koji drži do sebe.) Ali sada je to sve takoreći izglađeno, deda je pre nekoliko godina, na osnovu presude nadležnog suda broj taj i taj, rehabilitovan, tako da se može računati da nije ni bio streljan. U Srbiji je od kraja osamdesetih naovamo – i to sam pomislio u Marićevića jaruzi – u zvaničnom opticaju priča o tome da je period komunizma „najmračniji period srpske istorije“, da je to u stvari bilo još jedno srpsko vavilonsko ropstvo i još jedan pokušaj „zatiranja srpskog identiteta“ i „svega što je srpsko“, i ja bih – takođe pomislih – možda i poverovao u tu priča da se nisam rodio i dugo živeo u tom „ropstvu“ koje je imalo plebiscitarnu i radosnu podršku najmanje 90% Srba, uključujući i mene, istina posredno; moja pokojna majka je – u strahu da mi „se nešto ne dogodi“, tada već poprilično bezrazložnom – uvek glasala umesto mene na čestim izborima na kojima nije bilo nikakvog izbora.