Praznična atmosfera

Potrevilo se da istog dana, iako nezvanično, padne i praznik diplomatije koja je naprosto poskočila na vest da je Visoki Unuk, Đurić, Visokim Ukazom postavljen na mesto ambasadora u Vašingtonu, Visokoj Porti modernog sveta.

Mogao je Vučić na mesto ambasadora u Vašingtonu postaviti i Šatobrijana, žučne negativne reakcije koje su promptno usledile bile bi iste. Takav ti je Srbin. Manje više svaki. Svaki ambasador koji nije on, za njega je bruka i sramota.

Takav stav prema ambasadorima (svih boja) mnogo duguje idealizovanim zabludama o toj profesiji, koja u nekim drugim zemljama možda jeste privilegija, ali ne i u Srbiji (u svim njenim alotropskim modifikacijama) u kojoj je pre kazna.

Setimo se samo početaka diplomacije serbske. Prvu (i zadugo jedinu) knjaževsku ambasadu (poslanstvo) Kodža Miloš je logično otvorio u Carigradu.

Kupio je elčijamaderutni konak i otpravio ih u diplomatsku misiju s napomenom da „stan imaju, a da se za ranu sami snađu“.

Posle se to s vremenom popravljalo, ali ne mnogo.

Koga interesuju diplomatije kraljevina Srbije, SHS i Jugoslavije, neka pročita Embahade Miloša Crnjanskog, saznaće čuda i pokore.

Ono, fakat, ambasadorskih ajluka što se tiče, kraljevine su bile izdašnije od Kodže, što se uopšte ne moće reći za SFRJ-jot, u kome se ambasadorom postajalo maltene prisilno, tek kad neki političar nešto zabrlja, pa ga – da ga sklone daleko od očiju i srca – postave za ambasadora u Sofiji ili Buenos Ajresu.

Što se tiče perioda u kome je i moja malenkost bila Njena ekselencija, dovoljno je reći da je DOS na jedvite jade savatao 64 (čini mi se) dobrovoljca za tu odgovornu dužnost.

Plate male – za prilike u ponekim zemljama i bedne – mogućnosti lopovluka nikakve, politički zaborav zagarantovan, kužite li, stari moji, zašto je biti ambasador Srbije bio (i ostao) vlažni san samo onih, ne tako brojnih, koji nikada nisu bili ambasadori i nemaju pojma šta to znači.

Neki šaljivdžija je u predvečerje praznika diplomatije otvorio lažni tviter nalog Živicadačić i u etar odaslao sledeći tvit: „Sramota je da nas ovakvi metiljavci predstavljaju.“

Kad sam se ja, vičan ovdašnjim marifetlucima, (po svemu sudeći u nastupu staračkog ludila) navatao na dubaru da se Dačić odvažio na toliko derznovenije da se sprda sa visokim naimenovanjem, možete misliti koliko se navatao Visoki Unuk, inače teška paljevina.

Od mojih obično dobro obaveštenih izvori sa Tvitera sam doznao da je Dačić hitno „retvitovao“ da on sa tom podlom ujdurmom nema nikakve veze, što opet nije sprečilo Visokog Unuka, neobaveštenog o demantiju, da napuši Dačića.

Smejte se smejte, pajaci. Dok ne zaplačete.