Tabloidi su – pod jedan – vrlo realistična slika srpskog društva; vađevine tipa „ovo su nam tabloidi zakuvali“ je zamena teza, najpre se zakuvalo, tabloidi samo opisuju zakuvano.

Pod dva, tabloide odavno niko ne shvata ozbiljno. Za jadno i bedno važi isto što i za čudesno i uzvišeno – ako se previše puta ponovi, postane banalno i na kraju neprimetno. Ono, fakat, često ćete čuti žalopojku nekog svata oplajpičenog u tabloidima, ali znajte da je to – osim u slučaju teških naivčina – čist marketing. Ko biva… Vidite li vi šta o meni pišu, to znači da sam dobar, pošten i pročaja. Tabloidi, naravno, obično nisu u pravu. Ali – viđite vraga – što se tiče oplajpičenih, ponekad budu u pravu.

Stvar sasvim drugačije stoji sa Politikom, zvaničnim glasilom Kitaj Goroda i Slavskog Pojasa čiji je uticaj obrnuto proporcionalan njenom tiražu (i nivou pismenosti). Na Politikinim se čemernim stranicama – koje, paradoksalno, u pogledu grafičkog dizajna i preloma najviše liče na belosvetske novine – kroji takozvani mainstream seljačko-cincarske čaršije u kojoj se smatra da nisi umro ako ti ne izađe umrlica u Politici. Što više umrlica dobiješ – to si manje mrtav, to znači da si se imao rašta roditi.

Kakav je, dakle, mainstream. Evo kakav – beskonačno dovijanje kako da se naguziš, a da ti ne uđe, kako da budeš uz skute svake vlasti, a da zadržiš privid „objektivnosti“ i kako da do u beskonačnost recikliraš otrcane teme, a da se predstavljaš novim i originalnim.

Politikin (tajni) moto je – opreznost Uber alles. Kada je Visoki Politikin Kolegijum dokonao – ili mu je neko „odozgo“ dokonao – da građanski protesti nisu čudo za tri dana, „najstariji dnevni list“ se, nemajući kud, udostojio serije osvrta na tu pojavu i to u svoj silini svoje objektivnosti. Tako je onomad iz jednog od ubojitih Politikinih pera izašao tekst o Đilasovim dvorima i novcima, u kome se – sve potkrepljeno brojkama – dokazuje da su Đidovi posedi i poslovi krajnje sumnjivi.

Tako to radi Politika. Nabrajanjem astronomskih cifara Đilasovih kvadrata i para, Politika ne ide na to dezavuiše Đilasovu politiku (u kojoj on, za razliku od kvadrata i para, žestoko oskudeva) nego da izazove zavist širokih srpskih masa ogrezlih u sirotinjstvo i da, posledično, ljubav masa preusmeri na Velikog (i skromnog) Dobričinu.

Nije se štamparska boja čestito bila ni osušila na antiđilasovskom napisu, eto ti – juče, prekjuče, nikad se to ne zna s Politikom – premudroserskog teksta o raskolima u protestantskom menadžmentu, o nemanju jasne političke ideje i ostalim tricama i kučinama iz kojih sledi zaključak da su sve to zamajavanje i ćorava posla i da se treba vratiti proverenim srpskim vrednostima. Šta drugo reći nego ponoviti slogan koji sam lansirao za Smajlovićkinog vakta – kenjajte sa Politikom.