Protokoli cionskih mutlaka

… zbog kog Crvenog Bana prezidencijalni konak serbski liči na upravnu zgradu boljestojeće zemljoradničke zadruge i zašto se na podobije svih monarhija i republika ovog sveta (uključujući i one sa predznakom „banana“ ) ispred prezidencijalnog konaka svakodnevno ne upriličavaju ceremonijalna dizanja i spuštanja barjaka i smene gardijskih straža, što je em osnovni državni red, em turistička atrakcija.

Razgovoru je prisustvovao i tadašnji prezidencijalni hartofilaks, Žkrle22, pa mi na sudu istorije može posvedočiti da je Jego ondašnje Sijatelstvo ovako odgovorio: „Zato što bi me Koštunica ubio.“ Momentalno sam dokonao da bi razlog (nadam se figurativnog) ubijanja JexS-a bila puka seljačka zavist napred pomenutog što se JexS-u ukazuju „kraljevske počasti“ i već zaustih da JexS-a priupitam – a zašto ti ne ubiješ Koštunicu – ali se opsetih da je to teško krivično delo, pa se blagovremeno ujedoh za jezik.

Ovu epizodu – koja će se, pretpostavljam, kroz trideset-četrdeset godina s nostalgijom prepričavati u emisiji „Kod dva bela (usrana) goluba“ – pominjem iz pobuda sasvim drugačijih od one koja se obično izražava floskulom „lepo sam im ja govorio, a oni nisu hteli da me slušaju“, ponajpre zato što je gostu (i pažljivom posmatraču) iz inostranstva (a svi su pažljivi posmatrači) već prvi pogled na derutni prezidencijalni konak, pred kojim u aluminijumskom kiosku čami olinjali dežurni policaj, dovoljan da zaključi da je država kojom konak predsedava u stvari razvaljeno mačje jebalište, u kome nema nikakve protokolarnosti, ceremonijalnosti, etikecije, sledstveno ni elementarne pristojnosti.

Red i poredak u državi Srbiji ne može se uspostaviti i utemeljiti – a to se već dvesta godina pokušava – na seljačkoj fantaziji Pantelije Srećkovića & Co „da su Srbi po prirodi dobri, pošteni i blagočestivi i da im, budući da su „prirodno“ takvi, ne trebaju ni pare ni nepravoslavne, zapadnjačke izmišljotine“. Ne, braćo Srbi i sestre Srpkinje, što reko serdar Vojo, red u svakoj državi, pa i u Srbiji, uspostavlja se i održava tako što se red najpre zavede u državinom vrhu, odakle se mic po mic rasprostire i širi po svim slojevima društva. Treba li reći da bez protokolarnosti, ceremonijalnosti i etikecije, tih potpornih stubova civilizovanosti, nikakvog reda, sledstveno ni prosperiteta, ne može biti.

Ali zato može biti nereda i pičvajza, svakodnevno ih biva i bivaće ih sve više, sve do neodređenog dana u budućnosti (koji najverovatnije nikada neće ni osvanuti) u kome će se neka dobro organizovana vladina organizacija okanut seljačkog fantaziranja i red zavesti, najpre u prezidencijalnom i vladinom konaku, potom u skupštini i na kraju na stadionu Crvene zvezde.