Dok pišem ovu kolumnu, na tabloidovom portalu nema pikanterija, ne zalaze u sitna crevca, što bi se u žargonu reklo – lupaju čežnju. Sada, kada se to razglasilo, Dačić može podignuta čela da pogleda Nikolića i Vučića i da im kaže: „Šta hoćete? Niste jedini. I mene prisluškuju.“ Sa druge strane, kad se s nekim zakači, kao onomad sa dssovcima u parlamentu, Dačić ume da oponentima neuvijeno pripreti obiljem informacija o brljotinama, lopovlucima u ugursuzlucima, iz čega logično sledi da neko i njega prisluškuje ili se, bar, raspituje po čaršiji.

Slušajući, vaktile, Ivicu u skupštini, pade mi na pamet jeretička pomisao: ako već toliko zna – a po promptnom savijanju protivničkih repića vidi se da zna – o nepočinstvima izvesnih političkih kriminalaca, zašto svoja saznanja ne podeli sa svojim potčinjenima, srpskim policajima koji bi na osnovu toga možda mogli napisati neku krivičnu prijavu. Tehnologija je, fakat, napredovala (i pojeftinila); danas, takođe fakat, svaka šuša može da prisluškuje koga hoće (60 evra po satu), ali zar naša država nije u stanju da svojim visokim funkcionerima kupi takozvane sigurne mobilne telefone sa kripto-zaštitom koji su samo malo skupljih od ovih, bajagi običnih, takođe kupljenih državnim novcem. Naravno da si naša država to može priuštiti kad se već otvorila za onakav vozni park, pitanje je: da li to naši državnici žele? Prosečno paranoičan čovek svašta može pomisliti. Recimo, da naši državnici možda baš hoće da budu prisluškivani. O bitnim stvarima se ionako dogovaraju po mutlacima i gluvim sobama, bez prisustva trećih lica ili telefona. A kad bude stani-pani, prisluškivani telefon odlično posluži kao izgovor i još bolje kao skretničar pažnje.

Ni ostatak sveta nije imun na elektronsko špijuniranje. Tu nedavno pao je šef CiA, general Dejvid Petrus, zbog banalne preljube. Kao iskusan obaveštajac, general, naravno, nije koristio mobilni, oslanjao se na imejl i dobro mu je išlo, sve dok njegova dragana nije pripretila nekoj konkurentkinji, takođe, elektronskom poštom. Priprećena ti ne bude lenja, prijavi slučaj FBI-ju, a FBI za tili čas reši melodramsku misteriju. Pred generalom se sada račvaju dva putića. Jedan je da savije repić, da se penzioniše i da ćuti kao zaliven. A drugi je da dođe u mačo Srbiju u kojoj bi ga zbog švaleracije unapredili u čin feldmaršala.