Raspad poluperioda 1Foto: Stanislav Milojković

Mala greška na početku, što reko Aristotel, završi kao velike greška na kraju, velika greška na početku, što reko ja, završi u katastrofi koju možete gledati u svakodnevnim direktnim TV prenosima.

Dakle ovako.

Kakva-takva (ni danas nije mnogo bolja) država Srbija nastala je kao produkt raspadanja Otomanske imperije, što ne bi bio naročiti hendikep da – umesto da se poduhvati izgradnji modernog društva – nije (s)traćila snage (i nastavila da ih traći) na projekat obnove Dušanovog carstvija, zbog čijeg se raspada i našla pod otomanskom okupacijom.

Iz priloženog vidimo da je Srbija, nastala iz jednog raspada, izlaz potražila u drugom raspadu, što je bio loš početak. Koji uopšte nije morao biti loš.

Argument Vladimira Jovanovića da se „nije imalo od čega početi“ ne pije vodu, jer je već Dositej – i ne samo on – savetovao da treba krenuti od onoga što se ima, kakvo god bilo, pa to s vremenom unapređivati i usput narod prosvećivati.

Budući da je tako nešto zahtevalo napor (a nije donosilo profit), ondašnji očevi nacije i sirotinja raja su radije poslušali Vuka i Tešana Podrugovića.

Slušaju ih i današnji očevi i današnja sirotinja raja. Samo što se Vuk i Tešan sada zovu Mica Trofrtaljka i Dara Bubamara.

Da ne dužimo, znate priču.

Umesto na integraciji društva – što se može postići samo ustavnošću i zakonima, a ne palamuđenjem o Srbima svima i svuda – srbske elite su udarnički radile (i nastavile da rade) na integraciji (zaposedanju) prostora – što je, inače, ravno pokušaju zaustavljanja vremena – smećući s uma da raspadnuto društvo na duže staze nije u stanju da zadrži zaposednuto.

Pisac hoće da kaže da – ma koliko to zvučalo paradoksalno – otcepljenje Kosova nije proisteklo iz neke posebne integrisanosti kosovskih Albanaca, nego iz ubrzane dezintegracije srpskog društva koja se – kako vidimo – sve više ubrzava, a to što se (za sada) ne odvaljuju dodatni komadi državne teritorije ne proističe iz ubojne sile eskadrile MIG-ova 29 i brigade tenkova T72 nego iz odsustva zainteresovanih.

I – šta?

Trostruko raspadnutija nego u XIX veku, Srbija se – da se Vlasi ne bi dosetili – umesto Dušanovog carstvija, poduhvatila stvaranja „srpskog sveta“.

Kosmogonijski projekat, dostojan Boga, nema šta.

Ali sve što (za sada) postiže jeste da unutarsrbijansku raspadnutost liferuje i u srpske zemlje – CG i RS – ne bi li se i one dodatno raspale.

Vidi se to po postizbornoj konfuziji i dezorijentaciji u CG, a vidi se i na primeru pobede mlađahnog Stanivukovića, koji se od Dodika razlikuje samo po tome što se umesto po guzici, češe po glavi.

A uskoro ćemo se svi češati i po guzici i po glavi.