Gospodaru je Tadiću pošlo za rukom da reši problem koji je izgledao ravan kvadraturi kruga: da realizuje naizgled nemoguću politiku i „Evropa i Kosovo“. Ta politika ga je od samog početka vrlo nezgodno pozicionirala na oštricu žileta. Učiniš li ustupke tvrdim nacionalistima koji su bahato privatizovali odsutnu pokrajinu – osuše se demokratski glasovi. Popustiš li zahtevima evroentuzijasta – Koštunica se roguši, huška na krvoproliće, stvara se atmosfera izdaje. Provlačio se Jego Sijatelstvo kako je znao i umeo kroz Scile i Haribde srpskih raskola, šta mu je bilo u glavi to samo Bog zna, a možda ćemo saznati i mi kada prezident jednoga dana napiše memoare. Na šta – posle ove hrabre odluke – ima prava. Inače mu je sledovao novi Memorandum.
Kako se i moglo očekivati, potpredsednik DSS-a Slobodan Šmit-Samardžić je kompromis sa Evropskom unijom oglasio kapitulacijom. Da sam na prezidentovom mestu, naložio bih pravnoj službi da podnese tužbu protiv ovoga nacionalmarksiste, kao i protiv raznih lica koja ga iz dana u dan nazivaju „kvislingom“. Institucija predsednika jedne demokratske države, makar ona bila i ovakva kakva je, ne sme se dovoditi u vezu sa izdajom ili fašizmom, to – kako smo videli – čak i Antonić „smatra“. No, dobro. Apsolvirali smo kapitulaciju, pa da se pozabavimo rekapitulacijom. Šta smo dobili usaglašavanjem stavova? Ne mnogo. Možda ništa (za sada) opipljivo. Šta bismo, pak, izgubili da smo nastavili sa politikom inaćenja. Osim Kosova, koga već nema, izgubili bismo mnogo toga. Mani, more, „evropske perspektive“ – ima tu da se čeka i čeka – perpetuacija „principijelne“, je li, i bla,bla, bla politike dovela bi Srbiju u veoma loš položaj. Ni sada ne cvetaju ruže, daleko od toga, sve je rasklimano i raštimovano, ali razložno je misliti da bi Vašington i Brisel našli relativno nenasilne načine da zagorčaju ionako teški život u ovoj zemlji. Što znači: povećanje nezaposlenosti, inflacija, nestašice, ekstremizmi svih boja, nemiri, nasilje na ionako nasilnim ulicama i – konačno – neminovni raspad sistema.
Katastrofički scenario? Daleko od toga. Za poslednjih dvadeset godina sistem se raspadao nekoliko puta, samo „Naše pravo da znamo sve“ nije nalazilo za shodno da nas obavesti o tome. Ne bi to učinilo ni sledeći put. Ali svi bismo znali o čemu se radi. Glavni, međutim, dobitak od „usaglašavanja stavova“ jeste snažan udarac u već otromboljeni stomak opskurnih kružoka okupljenih oko DSS-a. U danima koji slede sigurno ćemo se sa te adrese naslušati svakakvih patetičnih besmislica poput predloga Milana Ivanovića da kosovski Srbi zatraže državljanstvo Ruske Federacije. I na to smo oguglali. Kakvo-takvo smirenje gotovo ratne napetosti na relaciji Beograd – Priština nesumnjivo će doprineti obuhvatnijem sagledavanju kosovskog problema. Jer, jeste nama nezgodno, ali ni Prištini bogme nije lako. Polovično priznata, izvan Ujedinjenih nacija i drugih foruma – a pogotovo bez ključne stvari, srpskog priznanja – i ona pluta u istom limbu u kome i Beograd. Pa kad se to shvati i ovde i tamo, možda se može iznaći rešenje prihvatljivo za sve.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
