Režimski ljudi

Pošto sam prestar za sex, droge & rokenrol, ja ću iskoristiti ovu tišinu da (malo kasnije) napišem koju reč o Bogdanu Tirnaniću i ponovljenom izdanju njegove, još za autorovog života, kultne knjige, „Beograd za početnike“ iz koje delove preštampava i „Politika“.

Savest me trostruko grize: em sam se, pre neku godinu, dokačio sa Tirketom u NIN-u oko neke apsolutne nebitnosti, koju, kao prznica, ne prećutah, pa sam – sa velikim poštovanjem, doduše – otpisao Tirketu, pa posle Tirke otpisao meni i na kraju ne bi vremena da se uživo sretnemo i izgladimo stvar, em sam pre neko veče, na nekom trandibalu, gloduru „Politike“ Bujoševiću u šali spočitnuo da je „režimski novinar“, što je Bujke izgleda preozbiljno shvatio, tako da sam, da bih izvadio fleku, morao i Panovića javno nazvati „režimskim čovekom“. Što je Panović, dokazani stoik, podneo sa filozofskim mirom. Ako uzmemo u obzir da patriotsko-profesorska goveda mene smatraju „režimskim piscem“, valjda vidite da je đavo odneo šalu i da su se srpske podele proširile i na same stubove režima. Načisto nas urnisa demokratija.

Šalu na stranu. Sa velikim uživanjem čitam u nedeljnoj „Politici“ Tirketove tekstove. Pročitao sam ih sve, onako džumle, u više navrata, a opet, posle izvesne pauze, izgledaju mi kao da ih nikada nisam čitao. Isto su onako pronicljivi, nadahnuti, nostalgično-duhoviti, kakvi su bili i vo vremja nastajanja, što će reći da je Tirke izdržao „probu vremena“, test na kome mnogi ovdašnji „klasik“ padne čim premetne svetom.

Možda se razlog Tirketove tekstualne dugovečnosti krije upravo u njegovoj superiornoj nepretencioznosti i apsolutnom odsustvu svakog klišea i svakog palamuđenja, tako svojstvenih ovdašnjim „poslenicima pisane reči“. Nema, dakle, kod Tirketa ni traga od poetizacije banalnosti i apoteoze ništavnosti, kao u slučaju kada se najobičnija piskarala nazivaju „poslenicima pisane reči“, jer to gordo zvuči. Jok, more. Tirke je ljude i stvari nazivao njihovim pravim imenima, dobro je poznavao omiljenu mu temu, Beograd, i o Beogradu napisao mnoge, nadahnute stranice koje su, zapravo, teze za neku buduću istoriju glavnog grada, jer te stranice nisu nastajale u kabinetu, nego na „licu mesta“: u bujici u nepovrat nestalog vremena.