Savez za promene

Ali klete volje nije bilo ni u vreme spsovskih opozicionih dana. Ali, što no kaže biblija, krv vapi iz zemlje, pa je nemoguće sva ta ubistva baš sasvim odgurnuti u zaborav. Institucije države – u kojima ima podosta onih koje prezident definiše kao „ljude bez karaktera“ – svaki put kada se podigne malo prašine svečano obećavaju da će stvar temeljno istražiti i da, je li, niko neće biti zaštićen. Sada se u čitavu tu igru mačke i miša umešala i predsednica UNS-a, Ljiljana Smajlović u ulozi robokapa. Iz tajnih diplomatskih izvora – obznanila je Smajlovićka – neka dobra duša joj je doturila dokument u koji se pominju imena Ćuruvijinih ubica. Dobro. Sad polako. Sve po redu. U UNS-u ima mnogo članova, rehabilitovanih i nacionalno pomirenih saradnika i simpatizera Slobodana Miloševića (možda tu sedi i ona Krpa koja je u ratnom „Ekspresu“ najavila Slavkovu smrt), što je činjenica koja jako umanjuje kredibilitet ove ustanove, bar kada se radi o istrazi zločina počinjenih za Slobinog vakta. Druga stvar: ne bih rekao da je UNS uopšte ovlašćen da se bavi istražnim radnjama, uprkos tome što među cenjenim članstvom sigurno ima mnogo delija koji su bili tesno povezani sa policijom.

Treća stvar. Da me je Tadić onomad, dok još nije bilo kasno, postavio za premijera, u skladu sa politikom čvrste ruke koju bejah najavio, odmah bih naredio popečitelju unutrašnjih dela da Smajlovićku pritvori i da je stavi na muke (elktrošokovi, itd.) dok ne propeva ko joj je i zašto dao tako poverljive podatke, a ostao anoniman. Anonimne dostave, narodski cinkarenje, ovde imaju dugu tradiciju, ali one su korišćene da bi se saznalo ko psuje druga Tita, a ko sluša „Glas Amerike“. Kad se, međutim, radilo o teškim krivičnim delom, Titova je milicija inistirala na transparentnosti. Jer, anonimnost ima svojih mana, ali i prednosti. Pokaže se, da rečemo, da je anonimna dojava lažna, što je stvar kažnjiva. Ali šta da se radi? Izvor anoniman, pa izmiče krivičnoj odgovornosti.

Četvrta stvar. Sve je više ljudi koji su uvereni da su anonimne i bilo kakve druge dojave u vezi Ćuruvijinog ubistva suvišne jer u policiji dobro znaju imena počinilaca. Što nas opet vraća na metafizički problem „političke volje“. I na mnoge druge probleme. Jer ako u ključnim institucijama ove zemlje sede mrzovoljni ljudi koji nemaju volje da rade ono što po ustavu treba da rade – između ostalog da rasvetljavaju ubistva onda se ovoj zemlji ne piše dobro. Poslužimo se banalnim poređenjem; ode čovek, recimo, u pekaru i traži veknu hleba, a pekar će kao iz topa: „Nemam volju da te uslužim.“ Da li bi ta pekara uspešno poslovala? Teško. Da li može uspešno funkcionisati država čiji su funkcioneri bezvoljni poput ovog pekara, to je većkompleksinje pitanje. Za jedne – za funkcionere – takva država itekako dobro radi. Za druge – za veselnike koji ih glasanjem dovode na vlast – malo šta preostaje. Nemaju volje ni pasoše da izdaju. Ni da promene Titove registarske tablice. A mi očekujemo promene nabolje.