Sindrom zadnje vuče

Poslušajmo najpre šta je nakon čitanja naše Sretenjske kolumne u podfamoznom blagonapisala komentatorka skromno potpisana pseudonimom „Glas razuma“: „Super komentar!“, kaže glas i nastavlja: „kad su svi isti, ajde da ni ne izlazimo na izbore jer, eto, nema razlike; ono sto izgleda pisac ne razume je da je ova posast proces i da se na svemu ovome nece zaustaviti; i druga stvar da ne mozemo cekati princa na belom konju , tj g-na idealnog, vec se zadovoljiti nekim ko ce napraviti iskorak i upristojiti bar malo ovu guduru. Takodje, porediti uopste Djilasa i ove je protivprirodno. Iskreno razocarana sam ovim komentarom, jer ocito pisac nije dovoljno svestan svoje odgovornosti kao javne licnosti.“

„Više je nego“ očigledno da citirana dama govori iz senke, ne senke u uobičajenom smislu, nego one Jungove, pod čijom se vlašću po mojoj odokativnoj proceni nalazi najmanje 95 odsto građana Srbije, među njima i mnoge dame i gospoda koji – ako bi se sudilo po IQ-u i obrazovanju – ne bi trebalo da budu. Kad neko potpadne pod vlast senke – tako kaže K.G. J. – on realno sagledava problem u kome se obreo, ali uzroke problema traži u iracionalnom i nerealnom.

Koga interesuju sitna crevca Jungove teorije neka obnovi gradivo, a ja ću na banalnom (i dodatno banalizovanom) primeru iz svakodnevnog života pokušati da objasnim šta je to senka i kako funkcioniše. Evo kako. Jedan od mnoštva srpskih automoto kabadahija u gluvo doba noći sleti s puta, slupa krntiju, polomi ruku, nogu i pet rebara, ali srećom izvuče živu glavu. I šta mislite kako će prosečan Srbin pajtašima koji mu sutra dođu u posetu objasniti uzrok havarije? Mislite li da će reći: „Nisam poslušao savet kelnera da kući odem taksijem, vozio sam mortus pijan, pa sam onda – čvrsto uveren da mi niko ne može ništa jer smo jači od sudbine – u oštru krivinu ušao brzinom od 120 km/h?

Ama jok! Izuzimajući onih zanemarivih pet posto – koji ionako ne voze pijani – prosečan havarisani Srbin će reći da ga je „zajebala zadnja vuča“ ili da mu je bivša draga „smrsila konce“. Naša komentatorka, glasnica razuma, lepo vidi da je „ova pošast proces i da se na ovome neće zaustaviti“ – kao što i neće – takođe ispravno sagledava da nema vajde od čekanja „princa na belom konju“, ali tu već počinje da je jebe zadnja vuča (figurativno, naravno, honni soit qui mal y pense) i neko joj – u konkretnom slučaju moja malenkost – počinje da mrsi konce „protivprirodnim“ poređenjem Đilasa i Malog.

Ima mnogo razlika između Đilasa i Malog, ali ima i jedna presudna sličnost – istovetnost ljudske prirode, zajedničke ne samo Đilasu i Malom, nego i Franji Asiškom i Adolfu Hitleru. Sledi naravoučenije. Ko zaista namerava da ponovo ne sleti u jarak, ne treba da kupuje auto sa prednjom vučom, nego da prestane da vozi pijan. Nadam se da ste razumeli šta je pisac hteo da kaže.