Slika i neprilika

Zahuktala mašinerija se ne može zaustaviti. A možda je i ne treba zaustavljati. Sve će, sa portretima ili bez njih, ići svojim ustaljenim tokom. A znamo da se slike kače na zidove da se ne bi gledale, isto onako kako se stvari najbolje kriju ostavljanjem na vidna mesta. Koliko ste samo puta tražili ključeve ili novčanik, a oni tu pred nosom, samo što ne viču „ovde smo“.

Još su se proletos, kada se Nikolić trijumfalno uselio u opusteli Prezidencijalni konak, čuli kritički glasovi o članovima njegovog takozvanog kabineta. Nije tu Toma izuzetak. Kabineti, ministarstva, agencije, javna preduzeća, sve su to, cenjeni moj publikume, mesta koja u Srbiji (a i šire) magnetski privlače sumnjive, a ambiciozne tipove. Kad god se smeni vlast – što se hvala Bogu već neko vreme redovno i srazmerno regularno događa – svedoci smo naglog uspona dojučerašnjih anonimusa za koje se ne može tačno reći odakle su se izmigoljili i šta ih preporučuje za tobožnje visoke funkcije. Ni Jego ex Sijatelstvo nije bio bolje sreće. Sećate li se afere Cvijan? Elem, taj je svat napravio poveliki ršum u prethodnom Prezidencijalnom konaku i na kraju završio u dušmanskom taboru, među Tominim „narodnjacima“. Toma je, međutim, ispoljio državničku mudrost, pa Cvijana nije kooptirao među najbliže saradnike. Ali je zato na mesto savetnika za štampu postavio izvesnog Vuka Fatića.

Koji mu je pak ovih dana napravio pičvajz, naoko manji, a u suštini veći od Cvijanovog. V čjom djela? Rečeni Fatić je slikao svog sinčića pokrivenog nekom Hitlerovom knjigom, na čijim se koricama moler koji je uspeo u životu šepuri sa kukastim krstom i tu je sliku „okačio“ na Fejsbuk, mrežu o čijoj sam subverzivnosti pisao u više navrata. Što je izazvalo pravu konsternaciju na mestima koja imaju najmanje prava na konsternaciju – u tabloidima serbskim. E sad, da je Fatić privatna osoba, ja bih ga uzeo u odbranu. Svako ima pravo da u toplini svog doma čita šta god hoće i da svoje bližnje slika sa kim mu god drago. Evo, recimo, ja ne samo da sam pročitao Hitlerov Mein Kampf nego sam otišao i korak dalje, pa sam napisao još jedan. Ali ja sam, da rečemo, potpuno privatna osoba, umetnik pride, pa mi se zarad toga mnogo štošta ne uzima za zlo. Stvar je sasvim drugačija kada to čini – i objavljuje – visoki državni funkcioner. U tom se slučaju, dužnosnikovi stavovi i postupci lako mogu pripisati bilo državi, bilo dužnosnikovom pretpostavljenom, u našem slučaju – Tomi Nikoliću. A ovo Nikoliću baš ne treba.