Prođevikend bez mnogo dreke i gungule,sa prihvatljivim gubicima u ljudstvu i materijalu, pa me tonavededa se zapitam da li mi –kao društvo u kome su i mirotvorcimilitantni –uopšte želimo ( i zaslužujemo)mir inisu li, s obzirom kakvi smo, državni udari i atentatisrazmerno retka pojava? Takvonam je nasleđe. Ovde se smatra – i time se ponosi– da se ništa nije dogodilo, ako se nedogodina silu, uz munje,gromove,buku ibes.I pročaja. Znate i sami.
Da bihpotkrepioteze mojih sumornih smatranjanajprebejah naumio da posegnem za visokopalamudnimteorijama, ali se u zadnji čas –na vašu sreću – opsetih jedne zgode iz takozvanogstvarnogživota. Sećate li se kad sam ono pre nekugodinibio u Torontu? Ako se sećate, onda ćete se setiti i da sam vas izvestio da sam vreme – što zbog problema sa diskus hernijom, što zbog kijameta – uglavnom provodio u hotelskom lobiju čitajućitamošnji najstariji dnevni list naBalkanu, zovomi Toronto Star. Nije mipromaklo pažnji da je takozvana politička rubrika tih, inače podebelih novinčina, vrlo, da kažemo, tanka, maltene neprimetna, a i u toj tanušnosti– političara ni za lek. Što ne znači da u Toronto Star-u političara dibidus nije bilo. Bio je jedan –dal neki gradonačalnik, dalministar, vrag bi ga znao, zaborav je izbrisao sve – ali za njega jebolje biloda ga tu nije bilo jer je u novine dospeo zbogpičvajza.Trošio, ako se ne varam,državne pare na viski, kurve i kokain, pa ga safatali, izvelina sud i – na kraju–otpremili ukanadsku Zabelu.
Bejah nekoliko dana u Torontu i za sve to vreme ni u jednom broju Toronto Stara ne ugledahsliku kanadskog premijera,ministarske slike da i ne pominjem. Da li je u Kanadi stanje bilo redovno, da li je sve funcionisalo? Jeste! Čak ipreviše za moj ukus.Pričao sam vam već da sam, da bih serbez i nekažnjeno pušio,morao da idem čakkod Duška Petričića.
A šta bi – pitam ja vas – bilo da se u srpskim novinčinama nekoliko dana ne pojavi slika nekog od naših Oca, nebitno ko tu patrijarhalnu funkciju trenutno obnaša, svi vole da se slikaju? Mislim da ne bi bilo ništa, ali naše Oce ne misle tako, a u tom mišljenju ih zdušnopodržavaju gloduri svih naših medija. I eto ti belaja!Da bi opravdalisvakodnevnegovorancije i foto sesije, naše Oce – a naročito trenutni Oco –naprostomorajudajavnosti plasiraju nekidramatičan sadržaj, a ako takvog nema, ondada ga na silu stvore. Krivica za takvo stanje stvari samo polovično pada na pleća naših Oca, druga polovina pada na krvožedne medije i istu takvu javnost. U javnosti koja nije morbidno zainteresovana za sranja, sranja se retko događaju, a kada se i dogode, sve se brzo počisti. U takvim javnostima političari dospevaju u medije tek kada naprave sranje, za razliku od Srbije u kojoj iz medija nestaju tek kada prestanu da ih prave.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
