Spalite Andrićevu zadužbinu (14)

Piskarala su, govorio je Kangrga, širila odvratne glasine da Ivo Andrić u toku svog dugog života nikada nikome nije platio piće, što je besramna laž. Svedočim pred ovim žalosnim ostacima istorije, rekao je Kangrga, da mi je Ivo Andrić najmanje dva puta platio piće. Jednom kafu i rakiju u Bezistanu, drugi put ratluk i kiselu vodu u Mažestiku.

Nije to bio kraj podlostima nacionalno svesnih piskarala, tako je rekao rezignirani Kangrga. Ta je bagra, nastavio je Kangrga, u opticaj puštala gnusne priče da je Ivo Andrić – iz principa nikom ne plaćajući piće – uštedeo ogromnu sumu novca kojim je, kada je za to kucnuo čas, podmitio žiri Nobelovog komiteta. Andrićeva suma je, govorile su te bedne priče, govorio je Kangrga, ipak bila nedovoljna za dobijanje nagrade, pa su Andriću pritekli u pomoć masoni, sa leve, i Vatikan sa desne strane, koji su udruženim snagama izvršili stravičan pritisak na Nobelov komitet da nagradu za 1961. dodeli Ivi Andriću, srbomrscu, katoliku, Hrvatu i masonu.

Mogu samo misliti, rekao je Kangrga, kako bi danas odvratno postupali sa Andrićem, kako bi ga ponižavali po gnusnim feljtonima u Ekspres politici i Večernjim novostima, feljtonima u kojima bi na svetlost dana iznosili Andrićev uvek čisti veš uprljan njihovim vlastitim govnima koja su nedokučivim kanalima prostačkog metabolizma iz debelih creva dospevala u prostačke kore velikog mozga, ako tako nešto u datom slučaju postoji.

Pretpostavljam da bi navijači tobožnjih fudbalskih klubova, u stvari volonteri Tajne policije, po nalogu gorepomenutih društveno-političkih baraba, presretali Ivu Andrića, sada već stogodišnjaka, i terali ga da se učlani u Delije, Bad blue boyse ili Grobare. Morao bi Ivo Andrić da poskakuje nasred Terazija jer zna se, ko ne poskakuje nije Srbin, tako je lamentirao Kangrga.

Sticajem okolnosti i ja sam znao ponešto o Ivi Andriću. I to zahvaljujući činjenici da sam krajem sedamdesetih živeo kao podstanar u kući medicinske sestre koja je na internom odeljenju Univerzitetske klinike u Beogradu negovala smrtno obolelog Ivu Andrića. Dragi moj, govorila je medicinska sestra, koja se igrom slučaja takođe prezivala Andrić, Andrić je bio pravi gospodin, gospodin kakvih više nema, gospodin koji je i na samrtnom času ostao gospodin. Pamtim kao da je juče bilo i zauvek ću pamtiti, rekla je sestra Andrić, taj kobni trinaesti mart, dan kada je Ivo Andrić preminuo.

Sagnite se malo, molim vas, hoću nešto da vam kažem, tiho je rekao Ivo Andrić, bar je tako meni rekla sestra Andrić, žena kojoj je veliki pisac izgovorio svoje poslednje reči – spalite Andrićevu zadužbinu – i potom izdahnuo na njenim rukama.