foto Marija Mlađen/ATAImagesBombardovanje Beograda 1944. godine bilo je razorno i u njemu je poginulo nekoliko hiljada ljudi, a među preživelima našli su se neki poznati reditelji.
O tome kako su preživeli bombardovanje za Nova.rs govorili su Nikola Lorencin, Đorđe Kadijević i drugi, a deo teksta prenosimo u nastavku.
Za devet dana, saveznici su bombama popatosili našu prestonicu četiri puta. Do 18. septembra 1944. još osam puta ga bombarduju.
– Posle osam decenija, evo me opet sa mojom rođendanskom fotografijom. Imao sam tada četiri godine. Bila je nedelja i Uskrs, 16. april 1944, kada je venčani kum mojih roditelja, fotograf Miloš Mandić, iz Glavne ulice u Zemunu, došao kod nas u Vinogradarsku ulicu broj 14 da bismo zajedno obeležili moj rođendan i praznik. On se nije odvajao od svoje „lajke“, pa je tako i nastala ova fotografija slavljenika s roditeljima, majkom Zagorkom i ocem Vinkom, u dvorištu kuće u kojoj smo stanovali – priča nam ove nedelje Nikola Lorencin, filmski i televizijski reditelj, kritičar i pedagog.
Kada je fotografisanje bilo završeno, a čaša vina popijena, kum Miloš je otišao. Nekoliko minuta kasnije nad glavama Zemunaca pojavili su se neki drugi gosti. Pogledi starijih bili su uprti u nebo, dok je dečurlija mahala, pozdravljajući nadolazeće savezničke avione.
Neki od njih počeli su da ih i broje, ali u tome su ih prekinule bombe. Prema zvaničnim izveštajima, 432 leteće tvrđave B-17 i B-24, u pratnji 140 lovaca, istovarivale su smrtonosni teret. Sledećeg dana, teških bombardera još je više, čak 470 u pratnji 200 lovaca.
– Pojavili su se iznad naših glava i umesto bombona počeli su da istovaruju bombe. Našu ulicu, koja je bila na 500 metara od aerodroma, prekrile su eksplozije i crni dim. Svi smo se razbežali po dvorištu. Od gelera me je spasao ovaj drveni bunar, ispod čije sam se strehe sakrio, dok su dobovali po limenom krovu – pokazuje na fotografiji Nikola.
Bombe su u Zemunu padale i po groblju kod Hariševe kapele, kao i Glavnoj i Gospodskoj ulici. Tada je pogođen i bunar prekoputa Gardoš kule, fabrika „Ikarus” u Zemunu…
Tela Zemunca bila su na sve strane. Stradalo je oko 800 ljudi, a u Beogradu 1.200, premda do danas, posle 80 godina, ostaje nepoznat tačan broj poginulih.
Samo jedna bomba je na Bajlonijevoj pijaci usmrtila oko 200 ljudi. Padale su i na logor Sajmište. Kasapnica. U krugu je bilo 120 leševa logoraša.
„Shvatio sam da sam zrno na vetru i da visim na dlaci i da je to život u stvari. Da je život jedno stalno izbegavanje smrti“, svedoči o tim danima Đorđe Kadijević, reditelj, scenarista i likovni kritičar.
Jedanaestogodišnjeg Đorđa iz ruševina kuće u Beogradu izvlači okupatorski vojnik. Vode ga sa majkom, sestrom i bakom u njihovo sklonište, gde ih previjaju nemački oficiri.
Žrtava je toliko da se među „Politikinim“ oglasnim porukama pojavljuju nove ponude. Ivo Andrić beleži jednu od njih: „Stihove pripremam za nadgrobne spomenike.“
“Bio sam toliko puta u situaciji da sebi kažem: E, do sada si se nekako izvlačio, ali sada, majci, nećeš, ovo ne može da se preživi. Gledao sam kako leti žena u krošnju drveta, odbačena granatom, i padne telo, a creva ostanu gore u granama. To su neopisivi prizori te entropije, tog haosa koji nastaje na kraju rata”, objašnjava Kadijević. (“Više od istine” – Orfelin)
Bombe su padale i na sklonište za decu u Zvečanskoj ulici. Srušena je Dečja klinika, Državna bolnica, a razorile su i Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Ortopedski zavod, državne domove za mušku decu i za žensku decu, kao i dva doma za decu izbeglica iz NDH…
Stradale su i zgrade Ženskog i Radničkog skloništa. Savezničke bombe, smatralo se, “slučajno” su pale i na porodilište u Krunskoj ulici.
O stepenu preciznosti ilustrativno govori potpis ispod fotografije američkog pilota u njegovoj prvoj misiji 3. septembra 1944, gde navodi da je bombardovao savski most iznad reke Dunav.
Ostatak teksta pročitajte na Nova.rs.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
