U njoj poučitelno piše da je zloduha lako pustiti iz boce (samo je protrljaš), ali da ga je u bocu nemoguće vratiti, a biva i da zloduh u flašu ugura onoga ko ga je otuda pustio.

Prvi „kapitalac“ koji je završio u magičnoj boci – možda je primerenije reći u čarobnoj bukliji – bio je blaženopočivši Ćosić, glavni među onima koji su vojvodu „pustili u rad“, Šešeljev protoktitor i protofinansijer, koga je junak naše današnje kolumne – na mig „odozgo“ – na istorijskom zasedanju jedne od mnogih ovdašnjih kozačkih skupština najstrašnije napušio i potom ga surduknuo u ropotarnicu istorije.

Danas se i uglednici Slavskog Pojasa i Kitaj Goroda – najumniji, da kažemo, srpski glavići – žestoko ibrete nad Šešeljevim nepočinstvima, što je, držim, krajnje licemerno, mada veoma karakteristično za te elebake koji imaju samo kolektivno pamćenje. Kažem „licemerno“ jer je Šešelj njihovo duhovno čedo, a uz malo preterivanja bi se moglo reći da je sve ono što su oni želeli, ali nisu imali muda da budu. Uz još malo preterivanja moglo bi se reći da je Šešelj u izvesnom smislu i pošteniji od svojih vertikalno duhovnih očeva.

Mogu li „ilustrovati“ gornju tvrdnju? Mogu, ali metodom takozvane virtuelne istorije. Krenimo u akciju. Da je u vreme isfoliranog opštenacionalnog amoka zbog obznane nezavisnosti lažne države Šešelj 1. bio na slobodi, da je 2. bio premijer pseudodržave od koje se lažna otcepila, nemojte sumnjati da bi lično palio ambasade, pravio lom po Beogradu, nagonio penzionere da skaču na skandiranje „Srbija, Srbija“, možda bi čak stigao i da pomažnjava pedesetak pari patika.

Šta je, međutim, uradio tadašnji premijer (ime i prezime poznati redakciji, izgleda ne i organima gonjenja). Poslužio se tehnologijom ubuđalog i usmrdelog „bizantinizma“, pa je sve ono što bi Šešelj uradio lično – što bi, da je imao muda, i on rado uradio – uvio u ukrasni papir „narodnog odisaja“ i zaklonio dimnom zavesom svetosavskog bogosluženja.

Virtuelni istoričar hoće da kaže da društvo koje – na relativno slobodnim izborima, nota bene – pokloni poverenje jednoj patološkoj ideologiji i jednom još patološkijem tipu, mora da računa sa antropološkim devijacijama poput Šešelja, koji – za razliku ex-mentora i ex-premijera – uopšte nije patološki tip, samo je bezobziran i bezobrazan, i koji – takođe za razliku od pomenutih – nije čak ni lažov, osim ako se drugačije ne naredi.

Ako ja ne vidim lek, ne znači da ga ne vidi Ranko Pivljanin, koji se u svojoj nedeljnoj kolumni u Blicu retorički zapitao, citiram po sećanju: „gde su (naravno „bre“) pravi četnici, pošteni kraljevi vojnici u otadžbini, pa da smrse konce vojvodi koji blati njihove svetle likove“. Stvarno, gde su: Eno ih. Spremaju se, spremaju.