Štambilj

Nakon što je Koštunica posustao i dospeo na ivicu cenzusa, a Nikolić i Vučić okrenuli ćurke naopako, Pečat je postao neka vrsta azila u kojem se okuplja veoma šareno društvo, počev od gazde (koji se ispod Če Gevarine slike odaje hrišćanskoj kontemplaciji) preko Slobodana Antonića koji postaje najozbiljniji kandidat za Nobelovu nagradu za bulažnjenje i nacionalistički kič, pa zaključno sa nizom pitoresknih, manje-više anonimnih autora. Lepak koji tu ekipu drži na okupu navodno je patriotizam pred kojim, je li, treba da izblede sve ideološke razlike. Apsurdna stvar sa Pečatom jeste što se kritike režima tiče, potpuno u pravu. Problem te kritike je njena apsolutna nesuvislost i, da kažemo, uočljiva sličnost sa režimskim stanjem duha. Da se pečatoresci nekim slučajem dokopaju vlasti – Vučela se ne predaje tako lako – Srbija bi bila isto ovako ojađena, osiromašena i besmislena. Ništa se ne bi promenilo. Samo što bi umesto Vašingtona i Brisela Beogradovi sizereni bili Moskva, Peking i Pjongjang. Kada kažem „ništa“, zaista to i mislim. I to je najtužnija stvar u celoj priči.

Odsustvo bilo kakve alternative, irelevantnost činjenice da li je na vlasti „levica“, „desnica“ ili „centar“, Vučela ili Tadić, govori da smo doterali cara do duvara. S tim što vlast, koju pečatoresci nazivaju i „pozicija“, donekle uviđa pogubnost dvovekovne idiotske politike, ali nema snage ništa da promeni, dočim su muhur-efendije uverene da je politika samovolje i ignorisanja realnosti put za izlazak iz ćorsokaka. Svejedno, ekipa iz Štambilja nastavlja sa jadikovkama o srpskoj ugroženosti i načetom suverenitetu sve vreme – kao i „pozicija“ – projektujući uzroke nedaća na veoma daleka mesta.

Izgleda da ćemo popričekati na vreme u kome će politička (i novinska) elita ukačiti da Srbiju najviše ugrožavaju najglasniji Srbi, a da država u kojoj ni Narodna skupština nije suverena, u kojoj Vlada nije u stanju da suvereno odlučuje o trasi naftovoda (o građanima da i ne govorimo) ne može računati na neki naročit prosperitet.