Kakva zluradost! Kakvo nepoznavanje elementarne „bezbedonosne“ kulture! Pa nije li primarni fikus, Ana Brnabićeva, pre neki dan objasnila da se cena letelice drži u tajnostii „zbog bezbednosti visokih funkcionera“, da je cena državnih vazduplohova svugde u svetu top secret i da se, konačno, oko toga pravi nepotrebna buka jer će avion koristiti ne samo ova, nego i sve buduće vlade. Naravno, ukoliko ih bude, u šta AB intimno čisto sumnja.

Premijerkino „bezbedonosno“ objašnjenje donekle pije vodu jer, pazite, teroristi ( daleko im lepa kuća) strogo vode računa šta obaraju. Pa neće valjda traćiti skupocene rakete zemlja-vazuh na neki olupani aviončić od 12000 evra. Kod drugog objašnjenja stvar već zapinje. Neka premijerka prosti za ovo „Kurtz“ – znam da ne voli tu reč – ali Sebastijan je Kurtz cena državnog aviona svugde u svetu tajna, to je tajna samo u podsaharskoj Africi i Srbiji, koja je i sama velika tajna.

Treće objašnjenje je smehotresno u podnaredničkoj zamenjenosti teza. Niko, naime, nije pravio pitanje ko će rečenim avionom leteti i u čijem je vlasništvu avion, nego je pitanje bilo koliko je jeroplan plaćen. ko je sve od njegovih visokih putnika od toga video nezakonite vajde i zašto su u kupoprodaju umešane farmaceutska industrija (Galenika) i Udba (BIA).

Već čujem nepopravljive naivčine kako grakću: „neka ih, neka, kad opozicija dođe na vlast, sve će te muljavine biti razotkrivene i svi će muljatori biti „procesuirani“, potom i utamničeni“. Oće moj Sebastijan Kurtz. I to je naš problem. Pa, naravno, opet će graknuti naivčine, to i vrapci znaju, korupcija je naš „gorući“ problem. E, nije. Nije naš problem korupcija – toga ima svugde u svetu – naš je problem što u srpskoj političko-cirkuskoj areni ne postoji ni jedna politička stranka spremna da se – osim na praznim rečima – bori protiv korupcije.

Otišao bih u pesimizmu i korak dalje i utvrdio da se srpski političari (svih boja) u stvari bore – za korupciju, naravno, pod medijskim „plaštom“ borbe za Kosovo ili EU, da se Vlasi ne dosete.

Vlasi će se, možebiti, jednoga dana dosetiti da u Srbiji nikada – čast kratkim periodičnim izuzecima – nije bilo nikakve opozicije nego samo vlasti na vlasti i vlasti na stand by-u. Ali tada će biti kasno. U stvari – od početka je bilo kasno. Možda i prekasno. A kada je – možda se pitate – počelo da biva prekasno. Onoga dana kada kralj (pretpostavljam Milan), onom našem podnaredniku-vaginofilu nije odrapio pedeset batina po guzici i vratio ga zemunici, nego ga je unapredio u narednika. Posle je sve išlo svojim tokom – narednik postade poručnik, pa pukovnik, pa general, pa maršal. Kužite li, stari moji.