Subota klozetskih metafora

Pođimo od glavnih postulata srpskog seljačkog pragmatizma: 1. „ko si da si, glasaću za tebe kad budeš na vlasti“; 2. „dok si na vlasti, biću ti najjači prijatelj, a ti ćeš, prijatelju, zauzvrat, zažmuriti što ću ja – kad mi se prijebe – optužiti nekog veselnika na pijaci (Tviteru) da te je psovao, pa mu posle naguziti ženu“; 3. kad zglajzaš sa vlasti, onda ko te jebe, jer ja – iz principa – glasam za onog ko je na vlasti“.

Na gornjim postulatima i „principima“ zasnovan je politički (drugog i nema) život u Srbiji svih boja i vremena, ali budući da je ipak malo (doduše sve manje) zazorno otvoreno tako nastupati, stvar se zabašuruje i ukrašava eufemizmima, stilskim figurama tako dragim srpskom srcu, a naročito dupetu.

Stvar tako stoji u teoriji, a u praksisu to ovako ide. Onaj, recimo, ko je u Srbiji trenutno (i sve trenutnije) na vlasti napravi teško sranje, ali sačuvaj bože da bi to priznao kamoli se latio metle ili džogera da počisti zasrano, nego hrpu govana momentalno naziva šampitama, a oni koji su glasali za njega „jer je na vlasti“ radosno, sve se oblizujući, pojedu govnave šampite i još traže repete.

Opisani postulati i „principi“ nisu – kako neki pogrešno smatraju – genetsko, nego seljačkopolitičko nasleđe, nisu, dakle, urođeni, nego su stečeni vekovnim nasedanjem na drevnu ideološku patku o „dobrom Srbinu“ i „Srbima narodu najstarijem“. Goreopisana (većinska) beskarakternost Srba posledica je, dakle, još uvek funkcionalne devetnaestvekovne zablude da se Srbi rađaju lepi, pošteni pametni i karakterni, pa kad je već tako – a kako bi drugačije moglo biti, zagrmeće Radoš Ljušić – šta tu Srbi imaju da se bakću sa poučavanjem u vrlinama, kultivisanjem, sublimacijom instinkata i ostalim zapadnjačkim tricama i kučinama, dovoljno je da („naizust“) nauče ćirilicu, tablicu množenja, parolu „živeo kralj“ (predsednik) i Bog te veselio.

Seljački pragmatizam (i „principi“) glavni su razlog što je istorija jakih srpskih prijateljstava i kumstava krvava isto kao i opšta srpska istorija, proistekla iz takvih prijateljstava i kumstava. Krenimo od početka. Behu li Vožd i Kodža Miloš jaki prijatelji i kumovi? Behu! I šta bi? Odlete voždu glava. Sa početka se vratimo na početak kraja. Behu li Stambolić i Milošević jaki prijatelji? Još kako. Šta onda bi? Odlete Ivanu glava, kao kruna odletanja mnogih glava „na prostorima bivše Jugoslavije“. Ali Đinđića – bezbeli će zagrajati nacionalne drkadžije – nije ubio kum. Fakat. Ali su ga ubili kumovi. Ima li neka svetla tačka. Ima! Krle22, recimo, nije ubio JexS-a. Slava mu. Našu današnju kolumnu, prepunu klozetskih metafora, posvećujem Ljilji Smajlovićki zbog nenadmašnog umeća da u svakom govnetu namiriše orhideju.