Sukobi poetika

Najverodostojnije bi bilo nakucati nekoliko anonimnih i nerazumljivih smsova, gomilu nerazumljivoh reči, niz praznih fraza i otrcanih floskula. Ali tekst to još uvek ne trpi. Odštampaš li to, eto te – zasluženo – na stubu srama. Šta hoću da kažem? Napori novinara i kolumnista donekle sređuju našu stvarnost. Kako, ne pitajte mene. Čitajte dekonstrukcioniste i strukturaliste. Možda ćete naći odgovor.

E, neće ovo biti priča o politici. Daj da se malo odmorimo. Biće ovo prepričavanje razgovora mladih pisaca i kritičara vođenih pre trideset i više godina u „Kolarcu“, „Zori“, „Rupi“ i pročim institucijama sistema. Lepa su to vremena bila. Neki od nas za realizam, neki za postmodernizam, neki, pak, za magični realizam. Hvale je vredno da se u tim raspravama nijednom nismo pobili. Nešto se ne sećam da su i teške reči padale. Ja, onako više intuitivno, optiram za fantastiku, apsurd, za šta bilo, samo ne za realizam. Kad me pitaju da obrazložim svoj stav – ne znam šta da kažem. Nemam naučni aparat. Nisam pročitao literaturu. Da ne dužim – nemam argumente. Pa zato se pozivam na umetničke slobode. „Ja tako osećam.“ Obično bih rekao. I obično mi niko ništa nije zamerao. Rekoh već: bila su to koliko-toliko dobra vremena. Još se nije ubijalo zbog razlike u konceptima.

Prođoše silne godine i tek sad se dokopah naučnog aparata da obrazložim svoje neslaganje sa realizmom. Na prvom mestu: nikad ja ništa nisam imao protiv velikih pisaca realizma; i dan danas ih čitam. Ali i dalje dugujem objašnjenje davnašnjim diksutantima. Ni tada ništa nisam imao protiv realizma, samo sam menjao teze, pa ni krivu ni dužnu poetiku odbacivao zarad manjkavosti njenog osnova – realnosti. Realizam, ukratko, i te kako ima smisao, ali tamo gde postoji realnost. A već je nije bilo dovoljno ni u pomenuta vremena, samo to nisam kapirao, pa mi smetao Fadejev. Mislim li ja da je književnost pozvana da zauzme mesto ontologije i filozofije, pa da preuzme žutu majicu u istraživanjima realnosti. Daleko od toga. I sačuvaj, Bože. Za nas, spisatelje je sveta dužnost da se na razne načine bavimo ljudskom stvarnošću. Ali nismo mi pisci za sve krivi. Ljudi, ako drže do sebe, ipak treba da imaju stvarnost, pa tek onda da hvale ili kude spisateljska dela. Ne možemo im mi nadomestiti realnost. Mada, kad bolje razmislim, još onda se uveliko radilo na tom projektu. Mnoga su „realistička“ dela prihvaćena kao realnost. Pa se onda otišlo korak dalje. Političari, vazda bliski sa realističkim piscima, poduhvatili su se zadatka da ono malo raspoložive realnost upodobe realističkim romanima. I tako se, da ne dužim, mic po mic, došlo do rialiti šoua, papazjanija, smsijada, tajkunskog prepucavanja preko programa uživo i sijaset manje-više neshvatljivih likova i događaja koji mogu biti – doslovno sve – ali nikako ne mogu biti realnost.