System error 1Foto: Stanislav Milojković

Famozno je i do sada stajalo po strani, nije huškalo ni na izlazak ni na bojkot, pokušavalo je dokazati publikumu – tj. džaba je krečilo – da smo dogurali dotle da između glasati ili ne glasati faktički nema razlike, nastojalo da pronikne u misteriju zašto smo tako nisko pali, tačnije – zašto smo pali i niže nego što smo morali.

Ali džaba, što reklo krečenje. Zvanična „građanska“ verzija ostala je uvijek ista – „država je oteta“, „izbori su namešteni“, „pobednik se zna unapred“. Sve je u toj verziji tačno ka vladičino, nema tu zbora, moja je malenkost, međutim, sve vreme imala – i nastavila da ima – snažan utisak da je ključna građansko-opoziciona zamerka takvom stanju stvari to što se ne zna da će oni biti pobednik.

U tom grmu leži zec našeg problema koji glasi: dok mu ne istekne rok trajanja – ili dok mu se ne skine glava – u Srbiji se od osnutka zna ko će od tirjana pobediti na izborima.

Kad ih uopšte ima. To bi se rečnikom kompjuterdžija moglo opisati kao system error. Kad se to dogodi, to u svetu kompjutera znači da koliko god resetovao i restartovao komp u određenom momentu nešo „zabaguje“ i sistem prdne u čabar.

U svetu kompjutera to se rešava takozvanom reinstalacijom sistema, u čemernom svetu Srbije, koja je u suštini jedna velika sistemska greška, to se rešava deinstalacijom (bogme i dekapitacijom) sistem administratora i instalacijom novog.

I – šta: Šta god radio, kako god petljao, koliko god sekao uveta i krpio dupeta svaki sledeći srpski sistem administrator je osuđen na ponavljanje starih sistemskih grešaka, kojima samorazumljivo pridoda i svoje, sledstveno je bilo dibidus očekivano da će se na kraju tog procesa srpska politička scena pretvoriti u blue screen of Death.

To u svetu kompjutera znači da je kompjuter definitivno krepo, a isto to znači i u čemernom svetu srpske politike. Sistem je, dakle, od početka bio loše napisan, a funkcionisao je prividno solidno samo kad bi „zabagovali“ i ostali sistemi u okolnom svetu. To je, uzgred, odgonetka misterije zašto Kitaj Gorod i patriotska čaršija poskoče od sreće kad se na vidiku ukaže neki globalni pičvajz – vide u tome šansu za uspon sistemskih grešaka, kužite li, stari moji.

Sada se pred Srbijom, kao u antologijskoj pesmi Lepe Lukić, račvaju dva putića. Jedan je ovaj utabani, za neke (privremeno) udobni, čija je krajnja destinacija „ovo što nikada ovako nije bilo“, iako je uvek tako. Drugi putić je onaj kojim se teže ide i kojim će se – kako vreme bude prolazilo – sve teže ići. To je put pisanja novog institucionalnog softvera koji bi sistem administratore sveo na inženjere Stojčeve koji hrane lajke i ništa ne diraju na instrument tabli.