Tačić

„Mogu to zato što sam na Kosovu.“ Tako je nekako Ivica prokomentarisao presedan (ili možda ovde, pre, pravilo) nepoštovanja najvišeg sudskog autoriteta republike čiji je potpredsednik Vlade. Malo mu je i to bilo, nego je stao da raji obećava dolazak srpskih vojnih i policijskih jedinica. Da li je Dačić toliko glup da misli da bi toj njegovoj ideji Tači i Unmik izašli u susret u situaciji dovoljno napetoj i nesigurnoj i bez prisustva srpske vojske?

Jok, more. Dačić uopšte nije glup. Zna on dobro da su to sanjarije i da – kada bi taj potez dostojan Fiškala i mogao da prođe – iz toga ne bi ispalo ništa dobro. Ni za koga. Ivica je samo veoma vešt demagog i populista (neuporedivo veštiji od Tadića i njegovih famulusa i majordoma); bez ikakvog ličnog rizika pokazujući „čvrstu ruku“, Dačić kupi simpatije i glasove naivčina i potom se ovenčan slavom vraća u Beograd. Šatropatriotska piskarala su, razumljivo, Dačićevu beligerenciju okovali u zvezde. A na posletku… Na posletku se sve završilo onako kako su se završavali svi slaboumni poduhvati njegovog pokojnog šefa i njegovih, Bogu hvala živih, koalicionih partnera. Dakle – totalnim fijaskom.

Jer zbog Dačićeve prolazne medijske slave i eventualnih desetak hiljada glasova na rabošu neoboljševika, Hašim je Tači – umalo po inerciji ne napisah „Tačić“ – obavestio Unmik i proče faktore da će ubuduće sve posete srbijanskih državnih funkcionera biti zabranjene. Ako se faktori saglase sa Tačijevom odlukom, da li u ovoj zemlji ima dovoljno budala koje misle da će predsednik vlade ili čak Vrhovno Biće, Tadić, pozvati Dačića na odgovornost? Povremene posete srpskih ministara Kosovu možda nisu imale bogznakakav politički značaj, ali su u simboličnom smislu bile i te kakva podrška srpskom i nealbanskom življu u pokrajini. To je samo polovina štete nastale zbog Dačićeve veoma promišljene nepromišljenosti.

Vetar u leđa velikodušnim prolivačima tuđe krvi i srebroljubivim zavetnicima cara Lazara, druga je i možda opasnija polovina. Kako stvari stoje, primisao da je početak bilo kakvog raspleta kosovskog Gordijevog čvora apsolutno nemoguć, bez kakvog-takvog smirivanja otvorenog neprijateljstva između Beograda i Prištine, još uvek spada u domen političke fantastike. Isuviše je, međutim, ovde onih koji sam pomen bilo čega albanskog smatraju izdajom i priznanjem i ti dilberi još uvek imaju pozamašnu moć. Ta je moć, doduše, ograničena na Srbiju.

Ali su njihove uobrazilje i pokvarenjaštvo neograničeni. Ako se takvima dopusti – a mnogima je već dopušteno – da stvari uzmu u svoje ruke, onda će se Hegelova teza da iz istorije niko ništa nije naučio, još jednom pokazati kao tačna. Prošli put kada smo ponavljali, otišlo je Kosovo. Ako još jednom ponavljamo – vaistinu ne znam šta će biti.