Tradicija dana

Sve ovosvetske tradicije su čiste izmišljotine, a ako mi neko ne veruje na reč, neka potraži sličnoimenu knjigu Erika Hobsboma, pa će se dokumentovano uveriti da je tome tako. Naročitu pažnju skrećem na Hobsbomovu priču o poreklu škotske tradicionalne svetinje – kilta, iliti srpski muške suknje. Ko je pročita, mnoge stvari će mu biti jasne, iako su smešne.

Ali bez obzira na izmišljenost, tradicije imaju svoj smisao i i te kako vrše uticaj na istoriju i život, ukoliko ispune jedan uslov – da se ne prekidaju. Hoću da da kažem da jedna „tradicija“, kad joj istekne rok trajanja – a pre ili kasnije, po prirodi stvari, svakoj istekne – ne bi smela da se s gnušanjem odbacuje u ropotarnicu istorije, nego je poželjno da se nađe način da se „ugradi“ u novoizmišljenu tradiciju, nazovimo je – tradicija dana.

Društva (države) koja postupaju tako ponajbolje prolaze u ovom guravom svetu. Uzmimo primer Rusije i ruske vojske. Nakon što je – i to poglavito zaslugom Rusije – komunizam propao, Rusija jeste promenila ime i jeste promenila ime svoje vojske, ali oficiri i vojnici ruske vojske nisu počeli da polažu vence na grobove Vrangele i ostalih belogardejskih generala, nego su nastavili da neguju tradicije Krasnaje armije.

Jesu ruski đenerali na svoje imperijalne šapke zapandrčili dvoglavog orla, ali petokraku, ako se ne varam, nisu skidali, a ako se (ponovo) ne varam, oznaka na avionima ruskog RV i dan-danas je petokraka. Šta je Rusija time postigla? Evo šta. Nije zabola prst u oko (nemalom) broju svojih državljana koji i dan-danas osećaju žal za SSSR-om, a istovremeno se diskretno uvukla u dupe Rusima (i ostalim tamošnjim narodima i narodnostima) ruskoimperijalne provenijencije.

A šta su uradile naša država i naša vojska? Momentalno su poskidale petokrake i dale se na posao da svoju komunistički alotropsku modifikaciju izbrišu iz „kolektivnog pamćenja“. Potom su oficiri – jer je stigla drugačija naredba – iz dubine duše prezreli bivšeg vrhovnog komandanta i počeli da se uvlače u dupeta novonastalim vrhovnim komandantima, čiji je rok trajanja bio mnogo kraći od Titovog, što je za rezultat imao, nazovimo je, svojevrsnu nestabilnost tradicije, tako da je današnja Vojska Srbije za manje od trideset godina – u istorijskim razmerama beznačajno vreme – promenila sijaset oznaka, amblema (možda i pravila službe) ali jedna stvar je ostala ista – oficirske uniforme iz Titovog vremena, na koja se – kad se izda naredba – prišivaju dugmad dana i dnevnopolitičke oznake činova. Primenite gorenapisano na Srbiju kao celinu, pa će vam mnoge stvari biti jasnije, a možda – iako uopšte to nisu – i smešne.