Transplantacija pameti

… naprosto poskočio od sreće i koji je zahvaljujući online čteniju Famoznog sve bolje upućen u finese srpstva i čekićstva (Čudić) zacelo mora misliti da bi najefikasnije rešenje za nagomilane, pa pod guber odgurnute srpske probleme bilo – masovna transplantacija glava.

I vaistinu bi to bilo dobro (i brzo) rešenje, ali – viđi vraga – dr Radoš LJušić je još davnih dana naučno dokazao da je transplantacija glava na sadašnjem stupnju razvoja nauke nemoguća, a sve da je i moguća, veliko je pitanje da li bi srpski organizmi odbacili neku bolju glavu, kao što je vaktile srpska guzica nakon presađivanja odbacila organizam Milke Planinc.

Za razliku od Marsovca, ja mislim da srpskim glavama u principu ništa ne fali, da je transplantacija – sve kada bi je LJušić i odobrio – apsolutno nepotrebna i da bi u srpskim glavama bilo dovoljno promeniti samo sadržaj, tačnije deo sadržaja, a to bi se, kada bi se stekla famozna „politička volja“, lako moglo učiniti pokretanjem, recimo, pansrpske medijske kampanje koju ćemo provizorno nazvati – „Neka jebe ko koga hoće, ali ne u ime kralja i otadžbine, nego o svom ruvu i kruvu i na svoju odgovornost“.

Pretpostavljam da ste dokonali da ciljam na postupno – ne može to odmah – iskorenjivanje podnaredničke psihologije i njene rođene sestre, filozofije bede, zbog kojih nam i generali izgledaju (i misle) kao podnarednici, a obećanja kilavih opozicionara da će – kada oni dođu na vlast – prosečna plata umesto 200 biti 350 evra, zvuče kao najava dolaska Zlatnog doba.

Politike kakve se u Srbiji tradicionalno vode formatizovane su, da tako kažemo, za podnaredničku i sirotinjsku svest; nije, međutim, da nije bilo povremenih pokušaja da se izanđalom srpskom gramofonu promeni ploča, ali su svi ti pokušaji završavali neslavno (prečesto i sa smrtnim ishodom), ali ne zbog svemoći „poraženih snaga“, nego zato što „naš narod“ naprosto nije hteo (niti sada hoće) da čuje novu pesmu, jer – obrni okreni – nova pesma uvek kaže da najpre treba počistiti đubre, zakrpiti puteve i okrečiti fasade – i to sopstvenim snagama i o sopstvenom trošku – pa tek onda očekivati boljitak.

Ne bih otišao toliko daleko kao onomad Nenad Prokić i rekao da je od naših političkih elita gori samo „naš narod“, ali ću reći da je – ako baš i nije gori – u dlaku isti, što je blizu pameti i logike, jer da je narod u celini bolji, valjda bi iznedrio neke bolje elite.