Boško Jakšić je pre neko veče sasvim tačno primetio da je pregovaračku poziciju Srbije potpuno nepotrebnom dramatizacijom najviše kompromitovao upravo srpski pregovarački tim. Ali znamo, dame i gospodo, da ovde ništa ne prolazi bez teških reči, dramoseraja, busanja u grudi i ispaljivanja sve dronjavijih patriotskih fraza. Javnost se – uprkos radicionalnoj sklonosti pomenutim stvarima – držala neuporedivo odmerenije od usplahirenih državnika. Valjda je više već oguglala. Budući da naši državnici iz nekog razloga misle da oči sveta nisu na njih uprte kada su svoji na svome, to jest u Srbijici, nisu ni trenutka oklevali da pokažu strašnu nervozu, nestrpljenje i želju da se sporazum o „istorijskom pomirenju“ što brže smandrlja, pa da se pređe na konkretne stvari, ne mislim naravno na Sporazum o pridruživanju, nego na ono na šta su i državnici mislili: na kamčenje para, kredita i investicija. Tu ih donekle razumem. Oni mnogo bolje nego mi, sirotinja raja, znaju pravo stanje u srpskoj državnoj kasi. Prazno, dame i gospodo, rekao bih.

Zašto ništa i ama baš ništa u ovoj zemlji ne može da prođe bez buke i besa, bez cara Laze i Brankoviću Vuka, bez teških reči, još težih bogorađenja i donebesnog jaukanja? Genetika? Jok, more. Mi smo genetski sasvim u redu, samo smo tokom dugog niza decenija izdresirani da se žestoko palimo na državničke bojne i mirovne pokliče. Samo li neki pustahija urlikne – u boj za krst časni i slobodu zlatnu – eto ti nas, Srbalja: letimo spremno na go nož! Nikako, međutim, da ukačimo jednu bitnu stvar: Pozivari na odsudne bitke nikada i ne prismrde bojnim poljima. I ne samo da se klone boja nego se tokom ratova lepo obogate. A sad – trt, mrt. Kada je Laza Kostić, veliki pesnik i jedan od najvećih srpskih poliglota, prevodio Hamleta, došavši do čuvene rečenice to be or not to be, „Ludi Laza“ (tako su ga zvali ondašnji „patrioti“) stih prevede ovako: trt, mrt, život il smrt. Dušmani su ga sumnjičili da ne zna engleski, što je čista budalaština. Odlično ga je Laza znao, ali je znao i za koga prevodi.