U pravu je Ivica Dačić

Vladajuća je većina – sve neshvatljivije snishodljiva i popustljiva prema opoziciji – proteklih meseci dala sve od sebe da tekst deklaracije obmota eufemizmima i jezičkim vratolomijama sračunatim na izbegavanje reči „genocid“. Džaba posao! DSSovski mudžahedini halk i ostaci zaklanih radikala ni da čuju. Znamo odranije da velike teme i briga za nacionalnu stvar mogu poslužiti kao odlični paravani za svaki nitkovluk. Sledstveno tome su patriotska naricanja o „satanizaciji srpskog naroda“ i „namicanju omče“ oko narodnog vrata (gospode, mogu li se odmaći od tih otrcanih opštih mesta) poslužili da prikriju prave motive samozvanih rodoljuba.

Onako grubo, polovinu njih boli dupe što je u Srebrnici izvršen pokolj, dočim druga polovina u masakru vidi zapravo jednu dobru stvar; oslobođenje od „balija“ i osvetu za Kosovo (ono iz 1389). Ljudi su jednostavno kreirali paralelnu stvarnost i alternativni etički sistem i na tome zasnovali svoje parazitske egzistencije. Ne postoji nikakav način da se uspostavi razuman dijalog sa takvima i da im se objasni da osuda zločina – to jest lokalizaciju krivice na petstotinak komandno i izvršno odgovornih – znači skidanje ljage sa celine srpskog naroda koji – do 1995. – nikada nije počinio ništa slično srebreničkom hororu. Nema šanse da im se dokaže da suprotan postupak – neosuđivanje zločina – odašilje utisak da cela Srbija taj zločin odobrava ili bar bagateliše. Ne znam šta misle Boris i njegov tink tenk; da li se spremaju za novu kohabitaciju. Ako se nadaju preumljenju Koštuničinih i Šešeljevih sekti, stvar neće dobro završiti. Jedini lek za ovu bolest jeste apsolutna politička marginalizacija narečenih plemenskih zajednica.

Mislio sam doskora da su skupštinski sunovrati iz Miloševićevog vremena apsolutno dno i da se može ići samo naviše. Ali preksinoćna sednica je pokazala da ovde dna nema. Ako je spsovsko skupštinsko pokvarenjaštvo iz devedesetih povremeno bilo začinjavano zrnima humora i podnošljive zajebancije, poslednja sednica parlamenta (kamo sreće da je poslednja) bila je poprište neopisive mučnine. Dobro plaćeni mučenici srpstva i kosovstva, sve isihast do isihasta i podvižnik do podvižnika, pretili su izdajnicima Gospodnjim imenom i pravednim sudom istorije na kome će im na čela biti utisnut žig Vuka Brankovića. Bio je u pravu Ivica Dačić kada je zamerio demokratama što bacaju ljagu na Miloševića istovremeno sprovodeći njegovu politiku. Moralni autizam opozicionih „patriota“ direktno je povezan sa mekom miloševićevštinom vladajuće garniture sračunatom na namicanje glasova. Lažni rodoljubi opstaju samo kao varijanta zvanične priče dovedena do ekstrema. Suočeni sa jasno definisanom politikom uređenja i obnove države Srbije, nužno se moraju raspršiti kao mehuri od sapunice. Njihova snaga je parazitiraje na slabostima i neodlučnosti bolje polovine Srbije. Akcija, bato. Kupite, gospodo prezidentovi savetnici, knjigu o Jovi Kapičiću. Učite malo. Budite već jednom ljudi posebnog kova.