Osvanu u subotu – omrknu u stvari – i veliki dan svečanog i masovnog potpisivanja Ugovora sa narodom, jedan od zvezdanih trenutaka seljačkog konceptualizma, pa ćemo se danas malčice pozabaviti ugovornim detaljima u kojima se, kao što znamo, krije đavo.
Ako nešto nisam prevideo, famozni Ugovor sa narodom ima samo jednu (i brojem – 1) stranicu, što ga u startu kvalifikuje za predmet sprdnje. Ne reče li onomad novopredsednik PSG-a, Sergej, da je ugovor za film u kome je izgovorio četiri reči imao celih 600 strana? Može li ugovor sa čitavim jednim narodom – dobro de, bar sa jednom njegovom polovinom – stati na jednu jedinu stranicu?
Tehnički – ne može, to je fakat. Računica je prosta. Samo sto hiljada, da kažemo, ugovora od po 600 strana (mada bi u našem slučaju trebalo najmanje 600.000) bila bi to ogromna količina papira, a gde naći toliko velike kutije – temu naše današnje kolumne – u koje bi bili ubačeni svi ti svečano potpisani ugovori?
Tehničke strane što se tiče, ugovoru smo progledali kroz prste, pređimo na njihovu pravnu stranu. Ako je gorepomenutih (preuveličanih) sto hiljada građana stavilo potpis na istorijski dokument, da li to znači da su potpisnici krenuli stopama moje blaženopočivše majke, koja je u SFRJotu redovno glasala umesto mene (i nije bila jedina) i da se svi ostali u Srbiji imamo smatrati potpisnicima, kao što smo ja (i mnogi drugi) bili smatrani „biračima“, kako se to vo vremja ono govorilo.
Hajde da i u toj stvari pogledamo Ugovoru kroz prste, smatrajmo se blanko potpisnicima, pa tako kolektivno potpisani postavimo sledeće pitanje: ako su umesto nas, lenjivaca, paraf na ugovor imenom i prezimenom stavili konkretna ljudska bića (oba pola i iz obe Srbije), ko je onda ugovor potpisao u ime druge ugovorne – umal ne rekoh jebene – stranke, takozvanog Saveza za promene?
Podozrevam da to niko nije učinio iz čega sledi da je ugovor pravno ništav, u šta će se naivčine uveriti jednoga dana (u neodređenoj budućnosti) kada sa primerkom potpisanog ugovora odu u neku „instituciju sistema“ da smene ovog ili onog budućeg državotvornog muljatora ili siledžiju – na šta po ugovoru imaju pravo – pa prođu kao bosi po trnju.
Ali to je samo simbolika – graknuće protestantski fundamentalisti – a ja fundamentalistima „poručujem“ da to nije simbolika, nego saobraćajni znak, poznat pod imenom U-turn; to je ono kad na semaforu imate pravo da se okrenete u suprotan smer, to jest da se vratite nazad. Ako mi ne verujete, pitajte Saveznu potpisničku stranu gde su kutije sa potpisanim ugovorima. Ako ugovorna strana ne odgovori na pitanje – a garant neće – znajte da su iste večeri završili u kontejnerima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
