Udri muški

Ne treba sumnjati da je istu temu – sa obrnutim predznakom – obradio i Vučelin Muhur, ali to nije tema naše kolumne.

Peti oktobar je već o desetogodišnjici postao neka vrsta kosovskog mita euromahale i „demokratske“ Srbije sa svim pseudomitološkim značajkama – petooktobarskim carevima lazama, obilićima, vucima brankovićima i kosovolikim zavetom da će jednom osvanuti šesti oktobar.

Kao i u kosovskom boju, živote i bitke su – ne baš trenutno, ali srazmerno brzo – izgubili i Murat (Milošević) i Miloš Đinđić, a rat je, kao i desetinama puta pre toga dobila juče pomenuta govnarska čaršija.

Ćosić se pod okriljem noći promptno preselio iz Miloševićevog čmara u dupe novog izabranika čaršije (do tada u pričuvi) Koštunice Vojislava, doktora nauka sa bibliografijom od cca 125 kucanih strana, koji je desetogodišnju (povremeno krvavu) borbu protiv Miloševićeve hunte presedeo i prekunjao u stranačkom mutlaku.

Đinđić je vrlo dobro znao – nekoliko puta mi je to i lično rekao (i ne samo meni) – da mu u projektu izgradnje realne države problem neće biti „poražene snage“, nego beogradska govnarska čaršija, koja je, kao i desetinama puta pre toga, imala svoju snažnu ekspozituru i u takozvanom DOS-u.

Da čaršija nije pozvala M radi ubistva, Srbija bi se već oko 2005. prenula iz orijentalne začaranosti, mada ne bi baš izgledala kao u vlažnim snovima krugova dvojke.

Ali čaršija je znala da će „narod“, o kome toliko brine (do moga), samo li mu spadne koprena s očiju – videti da su ugledni nacionalni radenici, veliki pjesnici, akademici i moralne gromade u stvari skup teških elebaka, prdonja, saradnika i doušnika Udbe, babojeba i murdara.

To se, naravno, nije smelo dopustiti.

Oslobođenje naroda – koje se već naziralo – značilo bi otimanje parazitskog ljeba iz čaršijinih usta.

Idemo dalje, Đinđić je predvideo – o tome svedoče mnoge njegove izjave – da bi čaršija mogla pozvati M radi ubistva, ali je verovao (pokazalo se uzalud) da proces uvođenja sistema u haos, započet sistemskim uređenjem Demokratske stranke, neće biti zaustavljen.

Kao što ne bi ni bio zaustavljen da čaršija, preko svog novog izabranika, nije i Demokratsku stranku, s teškom mukom ustrojenu na najuzornijim demokratskim principima, u rekordnom roku pretvorila u pljačkašku i razbojničku bandu.

Došlo je, međutim, do nekog kurcšlusa prilikom izbora novog čaršijskog miljenika, Vučića, koga je kao i sve prethodne instalirala na vlast.

Vučić je, naime – a da mu to uopšte nije bila namera, a da ne mogu da ukačim kako – razotkrio svu lažljivost i sav jad i bedu čaršije.

Udri muški, Vučiću.