Eh, kakav duh! Izgubi Novak od Federera i Srbija potonu u depresiju. Ja meč nisam gledao, tenis me baš i ne interesuje (osim ako nije u filmu Mikelanđela Antonionija), pa sam rizikujući da me proglase izrodom otišao na neku kafansku sedeljku sa prijateljima. Kafana, začudo, nije bila prazna, mada su većinu gostiju činili stranci, ali nije se oskudevalo ni u naše gore listovima, ljudi u ozbiljnim godinama koji su neprestano primali SMS poruke, što me je malo začudilo, dok u neko doba ne ukačismo da porukama stižu obaveštenja o stanju stvari na Novakovom meču. Glasno se to komentarisalo, čuli su se povici razočarenja, ali me je obradovala jedna stvar: niko nije grdio našeg Noleta. To je, cenjeni publikume, izvestan pomak na bolje. Jer, u vreme kada me je sport mnogo više interesovao nego danas i dok sam još pohodio fudbalske stadione, čim bi „naš“ tim počinjao da gubi, deo ondašnjeg cenjenog publikuma je skakao kao oparen i stao da dojučerašnje idole i kumire obasipa žestokim pogrdama.
Bilo je, razumljivo, i predaka savremenih teoretičara zavere i paranoika koji su uzroke poraza uvek pronalazili u potkupljivom sudiji koji – tih godina i u tim prilikama – obavezno „nije bio muško“. Ogromna većina navijača, a među njima i ja, nije, međutim, Zvezdine poraze, previše uzimala k srcu. Dobro, bivalo je razočarenja i nerviranja tokom tekme, ali kada bi sudija odsvirao kraj, stvar se momentalno zaboravljala i dobro raspoloženje se vraćalo. Život je išao dalje. Najčešće u kafanu. Pa na spavanje. Posle nedelje dolazi ponedeljak. Bar je tih godina dolazio.
U međuvremenu je ona manjina histeričnih navijača sa stadiona prerasla gotovo u većinu celokupne populacije. Samo li neki naš tim ili pojedinac dobije neki meč ili neku trku, eto ti kolone automobila na ulicama i opšteg pičvajza na trgovima, eufemistički nazvanog „slavlje“. To psiholozi, ali i mudroseri opšte prakse, tumače željom za uspehom i pobedom sa čime se načelno slažem, mada ne vidim vezu nekog Novakovog uspeha – kome se obradujem – sa mojim usponima i padovima. To – usponi i padovi – zavisi uglavnom od mene.
Autori ozbiljniji od gorepomenutih mudrosera još su poodavno predvideli dolazak vremena u kome će sporedne stvari odneti prevagu nad bitnim, a beznačajno nad značajnim. Pazite! Na vest o konačnosti Novakovog poraza, oni SMS navijači digoše takvu dreku da se oni stranci zagledaše u čudu, a malo se i uplašiše. Ja, pak, popih hladnu dunjevaču i pomislih: majko mila, šta li bi tek bilo da su ova gospoda nekim slučajem na Novakovom mestu i da su kalirali milion, koliko li već dolara. Bi li se to moglo preživeti. Kao što Novak ladno prežive. Bi, bi, dame i gospodo, jer oni koji ne umeju da gube nikada i ne postaju Novaci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
