Drago Pilsel, Slobodan od svake mržnje

A Drago Pilsel nije govorio o mržnji, već o ljubavi, kao što i u svom autobiografskom „Argentinskom romanu“ otkriva da su najveći neprijatelji Hrvata i Hrvatske – ustaše i Ante Pavelić, a da se Srbi, Jevreji, Muslimani moraju voleti. Za moto svojih osebujnih, literarnih ispovesti istakao je reči Slavka Goldštajna: „Nisu svi isti“.

Da li je Stanković sročio militantnu najavu da bi imao alibi za gostovanje Draga Pilsela pred desničarima, koji ga ne mogu očima videti, kao ni jastrebovi iz Katoličke crkve u Hrvatskoj? Ili je to obol uobičajenom balkanskom senzacionalizmu, sličan zapaljivim naslovima beogradskih tabloida da su „Hrvati na zagrebačkom stadionu skandirali Ubij Srbina“, mada se radilo o grupicama navijača? Nisam primetio da u ispovestima Drago Pilsel tvrdi da je „30 godina mrzio Srbe“. Kao ni da je „shvatio da je u krivu baš kada su mu Srbi ubili brata“. Gorko se kajući ispovedio se čitaocima da je 30 godina obožavao Antu Pavelića i da je kao klinac u Argentini bacao kamenje na sinagogu. A „shvatio je da je u krivu“ kada se našao u „zengama“, te netom ustanovio da se radi o „bandi paranoika i sadomazohista“, među kojima je, obaveštava nas, bio i poneki Srbin. Nigde u knjizi Pilsel ne tvrdi da su mu Srbi ubili brata, niti srpska mržnja, već da je njegov Branko u desantnom čamcu napao patrolni brod JNA i tom prilikom nestao.

Ovakve, poput Stankovićeve, novinarske klopke, samo učvršćuju stav Slavka Goldštajna da se Hrvati i Srbi nikada neće izmiriti. A da je Goldštajn, ili neko drugi, to pominjao pre tridesetak godina kada sam verovao u „bratstvo i jedinstvo“, bio bih u dilemi da prihvatim, mada sam tada, davnih a tako bliskih 80-ih, počeo da podozrevam. Jer su mi upravo u Zagrebu, na nimalo ljubazan način, dali do znanja – da sam Srbin.

Jedne vruće letnje večeri koleginica iz zagrebačke Borbe pozvala me da se pridružim njenom društvu, i da joj upoznam momka, u restoranu u centru grada. Bili su to mladi, lepi urbani dečki, i čim smo seli, taj dečko i njegovi počeli su žestoko da me vređaju, prete i psuju majku srpsku. Vrlo mučna atmosfera. Romantičar kakav sam bio, nenaviknut na tako goropadni izliv tolike mržnje i pošto nisam ni mogao da naslutim povod, skamenio sam se od šoka, što je još više podgrejalo eskalaciju njihovog besa. I danas verujem da ih je samo lepota koleginice Evice Kostovske zaustavila da izvrše „šutiranje i gaženje srbijanskog bastarda“. A ona skamenjena od užasa, ipak je lepotom blistala, što je sprečilo zlo da se istutnji do kriminala.

Skoro u isto vreme službenica u kadrovskom odeljenju Vjesnika, kada sam se zapošljavao u tjedniku Danas, naredila mi je alternativu: mogu se upisati ili kao Srbin ili kao neopredeljen, nikako kao Jugosloven. A pošto sam iz Srbije, a roditelji su mi Srbi, preporučila mi je imperativno da se upišem kao Srbin. Nije vredelo moje objašnjenje da se u Beogradu ne traže takva opredeljivanja. Već tada se u Zagrebu vršilo prebrojavanje, i moralo se znati ko je čije nacionalnosti.

Negde 1985. kada su delegacije kosovskih Srba i Crnogoraca počele učestalo da posećuju Beograd, na razgovor u Zagreb pozvao me glavni i odgovorni urednik tjednika Danas Mirko Galić. Pažljivo i birajući reči skrenuo mi je pažnju da su u Beogradu i na Kosovu dramatični događaji pred kojima bih ja kao beogradski dopisnik, prilikom izveštavanja, trebalo da budem hladne glave, te da on ne može dopustiti u Danasu srpsku propagandu. Zar sam se do tada iz Beograda bavio propagandom, pitao sam ga? Naravno da razume moju poziciju, ali da ja ne bih bio u iskušenju a on u nepotrebnom grču, najbolje bi bilo da te događaje pokrivaju novinari iz Zagreba, a on se toplo nada da se sutra moja i njegova deca neće gledati preko nišana. Gotovo da nisam verovao svojim ušima. Njegov zamenik i urednik političke rubrike, Mladen Maloča, preporučio mi je da normu popunjavam pisanjem o arhitekturi, pa su me prebacili pod ingerenciju Meri Štajduhar, urednice kulture.

I samo posle nekoliko trenutaka video sam kako se glava Mirka Galića „usijava“: Znaš šta, Momčilo, odjednom je ubrzao, ja mogu zamisliti i prihvatiti da u nekom Benkovcu, u centru na kafani stoji natpis Šumadija na ćirilici; ali da na zagrebačkoj televiziji imamo ćirilicu, ćirilične titlove i reklame, to ne mogu zamisliti! Krto sam se nasmejao i odgovorio da tu razliku gotovo i ne primećujem, jer su po celom Beogradu firme i natpisi i na ćirilici i na latinici, a tek na beogradskoj televiziji gledam da li je film loš ili dobar, a ne u kojem su pismu titlovi. Ubrzo sam iz tjednika Danas prešao u Borbu Staše Marinkovića.

Pošto živim u višenacionalnoj sredini, a imao sam prilike da budem i u gradovima sa više rasa, potpuno razumem šok koji je doživeo Drago Pilsel kada je pristigao iz multi argentinske i katoličke sredine, a susreo se sa nacionalističkim jednoumljem u Hrvatskoj. „Argentinski roman“ na promociji u zagrebačkom Domu novinara pre neki dan, u ponedeljak, u prepunoj sali i toploj atmosferi, svojim prisustvom su podržali i predsednik Hrvatske Ivo Josipović i ugledni političar i diplomata Budimir Lončar. Pilselov literarni solilokvij pridružuje se velikim knjigama pokušaja hrvatskog buđenja, kao što su Darka Hudelista o Tuđmanu i Slavka Goldštajna o 1941. godini koja se vraća.

Carlos Zvonimir Pilsel se rodio u Argentini, odrastao po pustolinama Patagonije, radio na naftnim bušotinama na Atlantiku, studirao u Sao Paolu teologiju oslobođenja, posvetio se Franji Asiškom i 1989. avionom JAT-a došao u Jugoslaviju, odnosno kako mu je ambasador, Slovenac, u jugoslovenskoj ambasadi u Buenos Ajresu poželeo: Srećan Vam put u Vašu domovinu Hrvatsku. Tako je postao Drago. Otac, telohranitelj Ante Pavelića, dobio je ime po Hitleru, i danas živi u Paragvaju i zove se Adolf Zvonimir Pilsel. Dedovi Jakov Pilsel, gestapovac, i Erih Pavlinc, ustaški vojnik, učvrstili su ustaški pedigre i besprekornu biografiju budućeg, kako se očekivalo, bojovnika za obnovu HDH. Stvarali su ga da bude nepokolebljiv poput noža, da bude čvršći od malja. On je, međutim, voleo novinarstvo i književnost, što ga je najverovatnije i spasilo od zla i odvelo ga sredinom osamdesetih kod isusovaca na teološki fakultet Colegio Maximo San Jose u mestu San Miguel. Tamo je zadivljen slušao predavanja Horhe Bergolja o Borhesu. Otac Bergoljo je danas papa Franjo.

Ispovesti koje je Pilsel nazvao romanom i koje je ispisao žarom duševne lave što je posle četvorogodišnjih psihoanalitičkih seansi izbila iz njega jeste svođenje računa sa sopstvenom dušom, jedna avgustinovska introspekcija u žudnji za autentičnim identitetom i za spoznajom istine.

Od 1962, kada se rodio, priznaje, odgajali su ga pogrešno, zadojili su ga lažima, terali da mrzi. Dugo buđenje je počelo na predavanjima oca Bergolja, bilo intenzivirano vrebanjem pedofila prerušenih u sveštenike – Reci, Drago, s povjerenjem, jesi li masturbirao, tu…? Pa hop u trenu je ispovednikova ruka na mladićevom međunožju, a dahtanje za vratom. U krešendima svojih ispovesti vapiće za milošću Božijom da se oslobodi mirisa pedofila i mirisa leševa spaljenih srpskih staraca posle Oluje. Hteo je da se ponovo rodi i napisao je: „Jer mrtav sam u stvari bio: mrtav od te silne hrvatske frustracije, hrvatske mržnje i isključivosti, mrtav od nesposobnosti Hrvata u Argentini da priznaju zločine počinjene za NDH…“ Ali, ne samo zbog ondašnjih zločina.

Njegova povest i povest njegove porodice urlale su mu u ušima, osećao se zapletenim u nepravdi i nasilju. Otkako je napustio nacionalizam mučilo ga je pitanje: Kako okajati i priznati krivicu? Izluđivalo ga je licemerje upravo onih koji su morali zaustaviti rondo kasapljenja, a ne podsticati ga. Javno je pitao i protiv sebe digao članove episkopata i, kako piše, bulumentu tzv. katoličkih novinara i grlatih nacionalista u Glasu koncila: „Kako je moguće da se na Bleiburškom polju pojavi zagrebački nadbiskup, kardinal Josip Bozanić, i na sav glas kaže kako mora govoriti i svjedočiti istinu, a onda ostane bez glasa i traga kada sa zaprepaštenjem saznamo, prateći na Županijskom sudu u Zagrebu tijek suđenja odgovornim za zločine počinjene u rujnu 1993. u akciji kod Medačkog džepa i nakon nje da su tamošnji Srbi bili živi nabijani na kolac i bacani u bunare, baš kao i u doba HDH?“

Pilsel je u ratu i posle rata mnogo putovao po Jugoslaviji, baš kao što su i njegovi rođaci po „staroj“. Upoznavao je republike, gradove, uticajne i obične ljude, sprijateljio se sa njima i sebe pronašao u njihovim životima. Sve češće se sećao rečenice argentinskog sveštenika, isusovca i kolege sadašnjeg pape Franje: „Drago, dokad ćeš radnim danom glumiti argentinskog borca protiv diktature i biti aktivist za ljudska prava, a vikendom se ponašati kao hrvatski fašista?“ Već su mu se u Argentini, međutim, događale stvari koje su mu uzdrmavale veru u istinitosti dotadašnjeg života, ali i u pravednost indoktrinacije kojoj je bio izložen.

Otac je, ne bira reči Pilsel, zajebao stvar. Iznenada, kao što je u njihovoj dečijoj sobi revolver opalio u rukama njegove majke, pa mu taj prasak neprekidno odjekuje u ušima, a možda je bio i predznak pogibije njegovog brata, tako ih je i otac ostavio, izdao ga je. Okrenuo se i otišao sa drugom ženom, srušio mu srećno detinjstvo. Život mu se nastavio u potrazi za ocem, u potrazi za identitetom, za uspostavljanjem ozbiljno poljuljanog samopouzdanja i za izgradnjom srušene sopstvene vrednosti. Već mu se tada slika Ante Pavelića na zidu ispod koje je spavao nakrivila. Sa odlaskom u Paragvaj ustaštvo oca je splaslo. Zašto? Prestala je oko njega da postoji neupitna stvarnost i zamenila ju je drama saznavanja. Pozvaće se na Ivu Andrića: U nemim nesanicama više će saznavati nego na javi ili u vreme sna.

Krenuo je da kopa po životu svog oca, da povezuje nevidljive niti. Tata je, piše danas, odrastao u okolnostima teškog rata i genocida kojeg su potaknuli nacisti i kvislinzi, ustaše… Po dolasku u Argentinu Hrvati su bili silno zahvalni Peronu i svim vojnim antikomunističkim režimima. A pedesetih godina su posebne komisije američke vojske krstarile Južnom Amerikom i trenirale i spremale mladiće-emigrante za borbu protiv komunista u Evropi. Tata se uključio u treninge. Bio je ubeđen da je samo pitanje vremena kada će Vašington navaliti i srušiti Jugoslaviju, a njih s Pavelićem na čelu vratiti u Hrvatsku. Ako je neko i posumnjao, morao je „biti kuš“, jer su Pentagon i CIA i generali davali posao, od njih je zavisio i život i status. Tata se ohladio čim je prestala njegova zavisnost. A Drago je tek po dolasku u Jugoslaviju shvatio da je NDH bila „zločinačka tvorevina“, utemeljena na rasnim zakonima i mržnji prema komunistima, Srbima i Jevrejima, a da su u partizanima bili i katolici, katolički sveštenici, HSS-ovci. Moje je buđenje, tvrdi, bilo izuzetan bolan proces.

Iz stanja permanentnog rata u kojem su ga držali Hrvati ušao je u pravi pravcati građanski rat. Trauma za traumom se taložila u njemu. Noću je počeo da vrišti, imao je napade panike, pred očima nizale su mu se slike izrešetanih i izmasakriranih Srba posle Oluje, njihove kuće spaljene bacačima plamena i brata kako ga raznosi eksplozija u moru. Kako iz sebe da izgoni mračne duhove rata i poraća? Da li je na ovim prostorima budućnost izvesna?

Da bi ta budućnost stekla šansu izvesnosti, Drago Pilsel traži da se Katolička crkva distancira od Stepinca, od njegovog ushićenja rasističkom državom i od njegovih antiekumenskih i antihrišćanskih stavova o pravoslavnoj crkvi. Nema sreće sa hrvatskim „katoličkim nacionalizmom“, jer nije istina da je hrišćanska crkva samo crkva jedne nacije. To uverenje je bolesno i rasističko. Preduzimljivi i borbeni Drago ne sedi skrštenih ruku, već u novembru prošle godine piše pismo papi Franji dok nam još „glave nisu odrubljene, jer neki opet stadoše oštriti sjekire kojima će se osigurati opstojnost monizma u kojem se kao prasci veselo valjaju; idemo, dok nas nisu ušutkali oni koji govore mržnja, mržnja, iako su im lica iskrivljena u grimasama ljubavne ekstaze“.

U pismu se, a potpisala su ga brojna civilna društva, traži papin podsticaj na snošljivost i ljubav prema bližnjima, a prozvani su zagrebački nadbiskup kardinal Josip Bozanić i sisački biskup Vlado Košić zbog javnog protivljenja uvođenju ćirilice u Vukovaru, što ne doprinosi pomirenju. Hrvatski kler ga je nazvao – tužibabom.

Pilselova je Via Dolorosa, staza boli, trnoviti put, išla od Pavelića do Tita, i pre nego da završi knjigu ispovesti, prošle godine je stajao u Beogradu nad grobom Josipa Broza. Vratio se u hotelsku sobu, legao na krevet, umoran od puta zamalo nije zaspao i čuo je prasak. Prasak revolvera kalibra 38 koji je majka držala obema rukama; otac je nestao. Sa posetom Kući cveća krug se zatvorio, kroz sumnje je došao do saznanja istine i Drago u blještavoj radosti završava knjigu, i objavljuje da je postao slobodan čovek – slobodan od svake mržnje i od te silne povesti kojom su ga opteretili. Izbaviteljska svetlost nad svim tim nečistoćama jeste ljubav, a njenu svetlost pojačava i produbljuje supruga Klaudija. Dakle, za Klaudiju. Zauvijek. I na kraju ispovesti šapuće joj: Volim te.