Uništavanje Ive Andrića (15)

Iako još nisam bio čuo za izraz konfabulirati, bio sam siguran da sestra Andrić konfabulira.

Ivo Andrić je bio jedini jugoslovenski nobelovac, rekao sam sestri Andrić, svi su ga visoko uvažavali, svuda je bio rado viđen gost, ne mogu da poverujem da ga je iko ponižavao. Ništa vi mladi ne znate, rekla je sestra Andrić. Ni ja to nikada ne bih znala da nisam imala čast da tri puna meseca provedem pored Andrića i da Andrić u jednom trenutku nije preda mnom otvorio srce. Priča se, rekla je sestra Andrić, da je Andrić bio zakopčana ličnost, uvek na distanci, uvek hladan, uvek odmeren i to je – tu je sestra Andrić malo povisila ton – potpuno tačno, ali Andrićeve vrline su iskorišćene za besramno uništavanje Ive Andrića, kao takvog, Andrić mi je to lično rekao. Ovim rečima, doslovce: „Draga gospođice Andrić, moj čas se bliži, ne želim da umrem sa strašnim teretom koji su drugi natovarili na moju dušu.“

Andrić mi je, već sam rekla, rekla je sestra Andrić, širom otvorio dušu. Uvek je to činio u noćnoj smeni, kada nije bilo beskrajne povorke nasrtljivih posetilaca koji su mu zagorčavali poslednje dane. „Draga gospođice Andrić, govorio je Andrić“, rekla je sestra Andrić, „muka mi je i od Srba i Hrvata koji se – dok sam još

koliko-toliko živ – otimaju oko mog leša u nameri da ga prisvoje samo za sebe i svoje jadne, bedne, i nekrofilne nacionalne književnosti“, upravo je tako rekao Andrić, rekla je sestra Andrić, „Andrić, koji nikada nije koristio teške reči“.

Mora da su mu se popeli na glavu, rekao sam. Ne samo da su mu se popeli na glavu, rekla je sestra Andrić, došli su mu glave. „Osim toga, draga gospođice Andrić“, rekla je sestra Andrić da joj je rekao Andrić, „prepirka oko toga da li sam ja Hrvat ili Srbin potpuno je bespredmetna, jer sam ja, u stvari, poreklom Jermenin. To nije nikakva tajna. Nikakav kostur iz porodičnog ormara. Jednostavno nije poznato u javnosti.“