… ali je – do strunjenosti zgrožen „pozitivnim“, prokampovskim izveštavanjem RTS-a – podneo (ili mu je možda neko podneo) neopozivu ostavku na članstvo u Upravnom odboru „našeg prava da znamo sve“. Na krleta22 ćemo se vratiti malo kasnije, a sada – kako bog objektivnog i pravovremenog informisanja i zapoveda – idemo da čujemo i drugu stranu.

Druga strana, to jest kamp i njegov sponzor, Stamatović, nisu sedeli skrštenih ruku, što je logično, jer se militarni kampovi i ne prave da bi se predavali bez borbe, makar političke, pa je Stamatović u tom duhu blagoizjavio za Danas da je Vrhovni Vučić „iskoristio kamp da bi se obračunao sa njim“. Onaj naš cinik bi sad rekao da On Vrhovni ima na raspolaganju mnogo efikasnije kampove za obračun sa „političkim protivnicima“, ali da se, bar za sada, zadovoljava Informerom i Pinkom, na čiju je paravojnu delatnost Stamatović onako miroljubiv i vickast, kakvim ga je Bog dao, skrenuo pažnju srpskom narodu i senatu.

Kaže Stamatović da je nepravedno što On Vrhovni Pinku dozvoljava da u nekom rijaliti programu učesnike odeva u vojne uniforme, a da istovremeno njemu i njegovim patriotima zabranjuje da na Zlatiboru u (možda i lepše) uniforme odevaju maloletnu decu, što nas dovodi do problema, koji nije samo Stamatovićev, nego je problem (i to izgleda nerešiv) i takozvane „šire društvene zajednice“ – do ukidanja granice između realnosti i rijalitija.

A neke granice ipak još uvek ima. Pazite sad. Ako bi, recimo, Miki iz Kupinova javno naguzio neku cicu na Zelenom Vencu, da kažemo, tu bi epsku jebačinu videlo daleko manje ljudi nego što je vidi na televizorima, ali kada bi to Miki uradio na Zelenom Vencu (a uopšte ne znači da jednog dana neće) bezbeli bi fasovao mardelj, dočim guženjem u rijalitiju Miki stiče popularnost i za to još dobija neku kintu.

Bespredmetno je, naravno, Stamatoviću i njegovim istomišljenicima – a legion im je ime – dokazivati da maloletna lica ne smeju biti podvrgavana nikakvim organizovanim „edukacijama“, osim onih u državnim školama, niti se smeju obučavati bilo kakvim borilačkim veštinama, izuzev u državnim vojnim školama i postrojbama.

To što su se deca obrela u paravojnom kampu sa dozvolom roditelja nije nikakvo opravdanje, jer je država starija od roditelja, koji su ponekad skloni da dozvole i ono što ni deci ni državi nije na korist.

A sada, natrag na neopozivu ostavku krleta22. Nije krleta22 uzibretilo samo „pozitivno“ izveštavanje o zlatiborskom dečjem kampu, nego je RTS-u stavio primedbu da daje isuviše prostora (vremena?) opoziciji, što me je navelo na pomisao da je Krletova ostavka uvod u ostavke menadžmenta „našeg prava da znamo sve“.