Vaskrsavanje mrtvih

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Mnogi srpski mrtvaci – pade mi na pamet jedan od najpismenijih i najobrazovanijih Slobodan Jovanović – provede decenije kao persona non grata u srpskoj javnosti, da bi mu naglo krenulo u zagrobnom životu i da bi – onako mrtav – bio rehabilitovan i vraćen, ako ne baš u život, a ono u opticaj. (Te, poslednjih godina sve učestalije, rehabilitacije izdaleka me podsećaju na svetogrdnu imitaciju vaskrsavanja mrtvih.) Slično se dogodilo i kralju Petru kome su Srbi svojevremeno – zgađeni njegovom izdajom – plebiscitarno i radosno zabranili povratak u zemlju da bi ga – kada su se okolnosti promenile – rehabilitovali, vratili u zemlju, po ko zna koji put ga sahranili u crkvi na Oplencu i do neba ga oplakali. Nije mi, pošteno govoreći, nešto naročito žao kralja Petra i njegove predsmrtne i posmrtne sudbine, nije on bio neki naročit kralj, a budući da, koliko je poznato, nikoga nije ubio, nije bio ni dostojan osnivača dinastije, velikog Karađorđa. Ali opet mi se nekako učinilo da je kraljev leš zloupotrebljen u jednom gnusnom paganskom obredu, mešavini vlaške magije i seljačke politike. Tako je to sa srpskim dinastijama. Čim iznevere tradiciju, čim prestanu da ubijaju protivnike, Karađorđevići izgube vlast, kao što Obrenoviće – čim prestanu sa ponižavanjima i šikaniranjima oficirskog kora, oficiri zaskoče na spavanju, ubiju ih, iskasape ih i bace kroz prozor. Poslednji Karađorđević dostojan tog prezimena bio je prestolonaslednik Đorđe, koji je, zbog neke sitnice, ubio svog ađutanta, ali mu se nije posrećilo da zasedne na presto – pogubni evropski običaji već su bili počeli da uzimaju maha – bilo je već nezamislivo, čak i za Srbiju, da kralj-ubica postane suveren zemlje kojom su suvereno, iz senke, vladali kraljeubice-crnorukci. Budući da su mitskim kulturama sve ponavlja i sve vraća na početak, a međuvreme se briše, nedavno je u vladi (privremeno) demokratske Srbije pao predlog da posmrtni ostaci predvodnika oficira-zaverenika i vođe terorističke organizacije Crna ruka, pukovnika Apisa, budu preneti iz egzila u Grčkoj i svečano, uz državne počasti, položeni u Aleju velikana. Nemoguće je, izgleda, u Srbiji napraviti toliko veliko sranje koje – posle izvesnog broja godina – neće biti relativizovano, zaboravljeno, a mrtvi počinilac rehabilitovan.