Više a manje

Srbi, međutim, kao narod sklon osebujnosti i originalnosti – da baš ne kažem narod oriđinala – ne haju za truizme, nekako su im ispod časti, pa bi onaj naš Marsovac mogao očekivati da u Srbiji veliku prođu imaju visoki duhovni uzleti i dubine mudrosti, ali to uopšte nije slučaj, jer u zemlji Srbiji najbolju prođu imaju sumašedša bulažnjenja koja, na prvo slušanje, gordo zvuče, a u stvari ne znače ništa, a ako im se omakne pa nešto uzaznače, onda to po pravilu ne znači ništa dobro.

Sećate li se kakvo je svojevremeno oduševljenje u beogradskom Kitaj Gorodu, a i šire, izazvao Ćosićev veleluping – „mi možemo i ono što ne možemo“, iako mi, kad malo bolje razmislimo, u stvarnosti ne možemo (ili pre nećemo) ni ono što bismo možda mogli, pod uslovom da se okanemo vekovne navučenosti na pompezno laganje, mašćenje i bulažnjenje.

A sećate li se „genijalnog“ predloga za rešavanje kosovskog problema – „više od autonomije, manje od nezavisnosti“? Do polovine prvog slušanja ta je moronska krilatica naivčinama mogla zazvučati kao kompromisna, velikodušna i državnička, ali već od polovine je i naivčinama (osim onim beznadežnim) zvučala kako jedino može zvučati – kao podnarednički manevar i isprdak jalovih umova, jer je u suštini predstavljala opis situacije na takozvanom terenu, a ne putokaz ka izlazu iz situacije.

Pazite sad. Kosovo je, faktički, u tom momentu (a i ranije) već imalo (mnogo) više od autonomije – ni „d“- a od države Srbije odavno nije bilo u „srcu Srbije“ – a sa druge strane nije imalo ni punu nezavisnost, kao što je ni danas nema. Ne znam ko je autor rečenog „genijalnog“ predloga – mada sumnjam na jedno vrlo poznato N. N. lice – ali tvrd vam stojim da to N. N. lice – čak i kad bismo ga podvrgli žestokoj srednjovekovnoj torturi – ni pod najcrnjim mukama ne bi moglo da kaže šta je predlogom htelo da kaže (i da postigne).

Kao što ni Đilas, Dragan, ne Milovan – Milovan bi se kao čovek posebnog kova nekako snašao – ni pod najcrnjim mukama ne bi srpskom narodu i senatu mogao da objasni šta je on (ili njegova majka invencije) hteo da kaže blagoizjavom da će Savez (rogova u vreći) za Srbiju biti „više od koalicije, a manje od partije“.

Očigledno je da se Đilas, Dragan, ne Milovan – Milovan je postigao nemoguće i to dva puta – nada (bar za javnost) da će moći da uradi ono što ne može i što ni DOS – u kome su, uza sve njihove manjkavosti, bile neuporedivo ozbiljnije stranke i ličnosti od ovih potrpanih u Draganovu vreću – nije mogao da uradi, zato što stvari (i ljudi) koji treba da stoje odvojeno, kada ih spojiš – a naročito kad ih spojiš interesom – mogu proizvesti samo haos.