Volja za svemoć

To je tome tako stajalo oduvek, tako stoji danas, i tako će stajati vavek jer se ljudska priroda ne može promeniti. Nije ipak sve tako crno, ima ljudi nesklonih zloupotrebi moći, ali takvi ljudi po pravili ne teže moći, a ako se ipak dogodi da se sticajem okolnosti i neki takav dokopa vlasti, i on će je pre ili kasnije zloupotrebiti. Utuvite ovu lekciju jer ima i te kakve veze sa našim vekovnim problemima.

E sad, društva manje sklona bajkama, basnama, bajanjima, stravama i saljevanjima strave nego što je naše mačje jebalište, blagovremeno su – mada ne bez žrtava u ljudstvu i materijalu – dokonala da se ljudska sklonost zloupotrebama ne može iskoreniti, ali da se može efikasno ograničiti. Tako je nastao i „zaživeo“ politički sistem parlamentarne demokratije u kome su javnost i državne institucije kontrolori moći i moćnika, a ne njihova igračka, a često i žrtva.

Kako višekratno napisah, raduje me – mada se ne usuđujem previše radovati tom gušteru jer su me guje onoliko ujedale – što je u Srbiji sve više ljudi (svih uzrasta, boja i polova) koji jasno uviđaju da se rđavoj srpskoj beskonačnosti može stati na put samo ukidanjem vladavine opštenarodnih dobričina (svih boja) i zavođenjem ustavnog i institucionalnog poretka.

To, na papiru, izgleda kao čaša ladne vode, ali u stvarnosti je teško da teže ne može biti. Razumljivo je što Vučić & Co na tako nešto ne pomišljaju jer oni nastupaju (i vladaju) u skladu sa konceptom radikalske „narodne države“, ali je nerazumljivo zašto u Srbiji nema opozicije koja bi zalegla za koncept institucionalnosti. Nije to, u stvari, toliko nerazumljivo. Svi aktuelni opozicionari su – dok su bili na vlasti – okusili čari „narodne države“, što će reći vrlo unosne neodgovornosti, nemaju oni računa ništa tu da menjaju, a i da hoće, nemaju „visinu“.

Činjenica, međutim, da nema NIJEDNE političke partije koja uopšte pomišlja na mogućnost ustavotvorne skupštine – jedinog načina da se napravi politički kopernikanski preokret – ne bi trebalo da obeshrabri građanske proteste da odustanu od pritisaka da se takva jedna stranka formira (što je najbolje) ili da se (manje verovatno, ali ne nemoguće) ove postojeće presaldume i raspisivanje ustavotvorne skupštine prihvate kao neminovnost.

Bilo bi to, da kažemo, u najboljem interesu svih u Srbiji jer srpska apsolutna svemoć po pravilu završava u apsolutnoj nemoći, ponekad bogme i u mnogo gorim okolnostima. Bilo kako bilo, teorija i praksa „narodne države“ – iako izgleda da je na vrhuncu – u stvari je na izdisaju i mnogo je više seljačka sapunska opera nego neka strašna tiranija. Narod, dakle, treba da se sporazume najpre sa sobom, partije posle neće imati izbora. Osim parlamentarnih.