Yugonostalghia (2)

asBilo je u Jugoslaviji mnoštvo manjkavosti, bilo je tu, pošteno govoreći, svega i svačega, ali bilo je i dobrih stvari, uzmimo primer represije. Jugoslavija možda jeste bila represivna i možda jeste bila koncentracioni logor otvorenog tipa, ali si unutar njenih granica bar mogao da protegneš noge, što se nipošto ne može reći za tričave državice iznikle kao korov i čkalj na njenim razvalinama. Bila je to – naravno, u granicama svojih mogućnosti – prilično velika zemlja, a veličina je i te kako važna, ne treba se obazirati na zabludu da nije, zabludu koju – i to s velikim uspehom – šire ostareli hipici, iskompleksiran tipovi, nekadašnji stalni gosti kafana „Zora“, „Manjež“ i „Bosna“. U svakom slučaju, Jugoslavija je bila mnogo veća nego što su to jugoslovenski narodi i narodnosti zasluživali i daleko veća nego što su mogli da podnesu. Sitne duše, po prirodi stvari, ne mogu da podnesu ništa veliko, makar im to koristilo, eto zašto ulažu ogromne napore da sve oko sebe svedu na sopstvenu bednu i ništavnu meru, a to su, združenim snagama, i učinile, maltene prekonoć, čim je represija popustila. Šta je toliko loše u represiji nikada mi neće biti jasno, ne znam zašto je represija izašla na tako rđav glas. Represija ide naruku duhovnosti, siguran sam da bi mi Jovan od Krsta u toj stvari dao za pravo; demokratije idu naruku porocima, siguran sam da bi me Jovan od Krsta podržao i u toj stvari. Na kraju, u Jugoslaviji je demokratija – zajedno s mnogim drugim rđavim stvarima i mnoštvom vanbračne dece, od kojih je većina završila na abortusima – začeta u zasranim beogradskim nužnicima, u kojima se avangarda demokratskog pokreta na Balkanu izborila za pravo da nekažnjeno orgija na javnim mestima.

U vreme Rezolucije Informbiroa, kada je represija bila na vrhuncu, nije bilo kafanskog razvrata, a možda nije bilo ni kafana, pomislih. U to vreme, takođe pomislih, gotovo ničega nije bilo, a i to čega jedva da je bilo, ili nije bilo dostupno, ili je bilo dostupno samo u takozvanim diplomatskim magacinima, u kojima su pristup i pravo kupovine imali samo visoki funkcioneri Komunističke partije. Ako i nisu bili pokorni sili Božijih zakona, tadašnji ljudi su bar bili pokorni sili pendreka, i to je nešto, kakav-takav poredak se – ovako ili onako – mora održavati.