Dogodine u isto vreme

Dobro veče svima! Vidi, vidi, sve staro društvo… Da li je moguće da se sa nekima još od prošlog decembra nismo videli. Bože, Goco, jesi li to ti? Ju, ju, ju, ne mogu da te poznam – promenila ženska frizuru, smršala, podmladila se… Čujem da si uzela otpremninu i da se spremaš za penziju, mogu ti reći da je to najpametnije što si mogla da uradiš: zašto da rintaš za ove barabe i lopove… Dok oni kupuju parče po parče ovog što je ostalo od onakve, ej, bre, onakve zemlje, mi zaležemo po šinama, duvamo u pištaljke i čekamo da nam udele naše. Baš juče kažem ovom mom Dragiši: eh, gde mi je bila pamet da sa četrdeset odem u invalidsku i počnem neki biznis – kum Vlasta bio u komisiji, nego udri, zapni, radi, gradi, sve za državu i partiju!

Šta? Jeste, bila sam u Savezu, ne stidim se toga, jedno vreme sam bila i sekretar u našem preduzeću, odmah posle Lazića, našeg domaćina, nas dvoje smo bili partijski drugovi i bliski saradnici… Da se zna: samo partijski drugovi i saradnici! Eh, da nismo, da nije bilo te naše visoke svesti, ko zna, možda bih ja večeras bila ovde domaćica… More, šalim se, bre, Cico, nemoj tako da me gledaš. I ti, Dragiša, šta si se iskokeljio, hajde, završi s tim lososom pa da krenemo – znaš da moramo još kod Bajića i Kovačevića…

KOD BAJIĆA

Dobro veče, Bajići! Srećna slava, domaćine, da nam u zdravlju i veselju slaviš još sto godina! Dragiša, šta si se udrvenio, daj gerbere domaćici.

Koga ja to sve vidim: Novakovići, Riznići, Veljkovići, Uzelci, Lukići… Sve poznata lica. Dobro veče svima! E vala, da nije ovih naših slava ko zna kad bismo se videli, a, ako ćemo pravo, bolje da se srećemo po slavama nego po sahranama… Apropo, ne vidim gospođa Bosu, je li ona još u žalosti? Ako, ako, njen pokojni Veljko je to i zaslužio – bio je duša od čoveka. Sećam se da smo ga upoznali osamdesetdevete, baš nekako pred Vidovdan, on je bio jedan od glavnih organizatora odlaska na Gazimestan. Bože, kad se samo setim… Ja izvezla veliku ikonu svetog Save, sve bod-u-bod, dve kutije ibrišima otišle, a moj Dragiša sa Luletom nosio transparent „Kosovo je Srbija“… Ne, ne, taj transparent je od skoro, onaj je glasio… E, ne mogu sad da se setim pa to ti je. Znam samo da je iza njega tada stala cela naša Patriotska liga, jednoglasno! Kao onda kad smo zaprečavali Dunav…

Tja, šta da se radi, lete godine, pozaboravljalo se koješta… Kad se samo setim šta smo sve pregurali preko glave i ne zaboravilo se.

E pa da se kreće… Ovo je nama druga slava, znate, moramo još kod Kovačevića, a sutra, na paterice, imamo još četiri… Dragiša, jesi li završio s tom kečigom?

KOD KOVAČEVIĆA

Dobro veče, Kovačevići, srećna slava! I dogodine ovako slavili, i još sto godina se ovako okupljali s rodbinom, kumovima, komšijama i prijateljima! Dragiša, gde su gerberi?

Neka, hvala, uzeću samo žito, ovo nam je, znate, treća slava večeras… Tako smo odredili – ko bi izdržao da ne vidi sva ova draga lica, sve vas s kojima se srećemo s mene pa na uštap, o slavama uglavnom…

Ne vidim baka Rajku, gde je ona? U kujni? Uh, dobro je da je nije uhvatio ovaj grip… Ja, bogami, napolju nosim masku – ko se čuva i Bog ga čuva… Čujem da od ove kineske vakcine ljudi dobiju neke pečate, neku koprivnjaču, svašta…

Veco, koliko je to sati? Pola jedanaest? Auh, al’ se zasedesmo. Dragiša, ostavi tu pastrmku, polazimo! Znaš da sutra moramo da ranimo – sigurno će nam se iz bele zore javljati na oglas. Znate, selimo se na Voždovac…

Uzdravlje svima! Vidimo se dogodine u isto vreme…