Kako vreme brzo prolazi

NIKOLA. Prošlog ponedeljka, kao i svakog Petog oktobra, okupilo se nas nekolicina preostalih u čekaonici Šestog – u bašti našeg kafića Abrakadabra.

Neša, Lela, Vanja, Boki i ja.

Bilo nas je nekad, onih godina, više od petnaest, nas iz kraja. Nas mladih, lepih, pametnih i gnevnih onog Devetog marta kada smo se s našeg brda sjurili na Trg. Bilo je to na početku Devedesetih i svega onog što će nas snaći.

S čim ćemo odrastati. Stasavati. Protiv čega ćemo se buniti. Boriti. I te ’91. na Trgu, i naredne godine ispred Skupštine, i ’96/’97. na mrzlim ulicama Beograda, i Petog oktobra kada smo pomislili da smo dotakli zvezde i da je našem buntu kraj. I početak svega o čemu smo sanjali. I o čemu još sanjamo…

Od tada se na taj dan okupljamo u Abri i sećamo se kako smo bili mladi, lepi, pametni i gnevni. I kako nam, polako, vreme krade snove… U prošli ponedeljak s nama je bila i moja kći Olja.

VESNA. Bože, gde li je sad moj Nikola? Šta li sad radi?

Znam, svakog Petog oktobra nalazi se sa onim svojim zamlatama i seća se kako smo nekad bili mladi, lepi, pametni i gnevni, i kako smo se bunili protiv svega što sputava slobodu, maštu i duh, kako smo jurili za svojim snovima.

Mislila sam da će ga proći kad smo se venčali posle one nezaboravne Nove 1997. na Trgu i kada smo sledeće godine dobili Olju.

Ali ne, on je nastavio da sanja. I onda kada je video da novu ekipu baš briga za slobodu, maštu i duh, i onda kad sam s Oljom otišla kod svojih u Nemačku.

I ostala…

Bože, šta li radi sada tamo s njim naša Olja?

PEĐA. Moram da priznam, uvek nekako ovih dana početkom oktobra nedostaje mi ona naša ekipa iz Abre.

Svakog oktobra setim se svih onih naših nestašluka iz škole, iz kraja, s basketa, prvih ljubavi ispod lipa u našem parkiću, setim našeg mladalačkog bunta i zajedničkih jurcanja „u grad“ i vijanja s murijom.

Naše pobune protiv svega što sputava slobodu, maštu i duh, kako je govorio moj najbolji drug Nikola. Eh, Nikola… Nikola, koji je bio moj uzor, idol, korifej!

Naš vođa kroz snove. Naša nada da je bolji svet moguć. I koji se, posle, oženio s Vesnom u koju sam ja bio oduvek zaljubljen.

U koju su bili svi oduvek zaljubljeni, svi iz kraja.

Nikola koji me je prezreo i odbacio onog trenutka kada sam se, posle 2012, priključio pobednicima i postao deo nove ekipe.

Deo ekipe na vlasti. Ekipe koja nam je uzela snove i koja sad krči put u bolji svet, u svet slobode, mašte i duha.

I Nikolinim snovima…

OLJA. Od kada sam u Minhenu ostavila moju Vesnu, babu i dedu i došla ovde na studije, razmišljam šta dalje. S ocem sam bila na dva tanušna protesta i sve mi je jasno.

Iako naslednica gena mog Nikole, iako je ovde ovako kako jeste – vidim da od tog posla nema vajde.

Nekad zajednički prijatelj mojih roditelja, sada važan lik nomenklature, Peđa, ponudio mi je da se priključim njegovima i na fakultetu počnem sa organizovanjem studentskih aktivnosti. S karijerom.

Šta da radim?