Zdravo i zbogom

Zdravo, Jokiću!

Hvala bogu što nas je onaj Vuk ostavio da se bakćemo sa trideset slova inače bi ti guslao sa ovim tvojim (u stvari Radovićevim) „Na slovo, na slovo“ do sudnjeg dana. Našao si baš sad da Srbima soliš pamet i sričeš im slova, sad kad država Srbija i ovaj mali Vuk biju odlučujuću bitku da sačuvaju kolevku našeg roda, naš Jerusalim. Gde će ti duša, Jokiću!

I, o čemu si ti mesec dana glagoljao u tom tvom bukvaru. O nekakvoj Žizeli, o razumu, talentu, ljubavi, proleću, prazniku, ružama, sreći… Cvrc! O Farmi… E, stvarno, baš me zabole krivak za te gluposti sve dok ijedna stopa svete srpske zemlje stenje pod neprijateljskom čizmom dokazanih zlotvora srpskog naroda!

Raspisao si se, Jokiću, o radu, radosti, porodici, osmehu, prijateljstvu, Evropi, nadi i sličnim budalaštinama, zar ne vidiš da je ta ista Evropa nameračila da nam iščupa srce iz grudi, da nam uzme dušu, da nam zauvek zatre vekovna ognjišta i ostavi nas, čemerne, da trajemo zaludu, bez sebe.

Uzmi se u pamet, Jokiću! Ako si Srbin i srpskoga roda, ako u tebi još tinja žiška patriotizma, ako je u tebi iole saosećanja sa stoletnim stradanjem srpskog naroda, svrstaj se na stranu Istine i Pravde! Uzmi se u pamet, Jokiću, da te ne bismo mi pameti dozivali!

Tvoj dobronamerni čitalac (dobronamerni zasad) Kostadin Hadžimilivojević.

ZBOGOM

To: [email protected]

Subject: jebiga

Zbogom, Jokiću!

Ali, pre nego što se zauvek oprostim od tebe i tvojih pisanija koja sam – priznajem – redovno čitao, želeo bih da te priupitam: šta je to s tobom, ko te kupio? Već više od mesec dana vunovlačariš nekakve kobajagi dubokoumne zapise ređane po slovima naše azbuke dok ovoliki karavani prolaze. Ezopovski nam spočitavaš toliko toga od Kosovskog boja pa naovamo, a pažnji ti izmiče sve ovo ovde i danas. Dok si nas ti zamajavao srpskim podelama i komšijskim kravama, ministar Žarko Obradović pazario stan za pola miliona evra, toliko keširao i Toma Nikolić za svoju novu gajbu, njegov imenjak a Žarkov kolega Tomica Milosavljević u Nemačkoj se operisao s popustom na odloženo, u Koferu bilo 100.000 evra pa šta, kirija je i dalje 7.000 evra za pariski stan Zorice Tomić, Čume nas i dalje asfaltira, ofšor kompanije i dalje plaćaju porez tamo daleko, a vlasnici tih kompanija su i dalje rodoljupci i punioci stranačkih kasa.

Ne bih sad pominjao Mileta Dragića i njegove prsluke, švedske vagone i drumsko kraduckanje, kragujevačke diplome i moravski šoder.

Ali, dok je nama predsednika, tog hiperaktivnog lidera u regionu, tog pomiritelja Hrvatske i Slovenije, tog konstruktivnog sagovornika evropskog Kurte i turskog Murte, predsednika koji sve zna, sve ume, sve može, ništa mu nije teško, tog prvog rudara Srbije, prvog poljoprivrednika, prvog metaloglodača, livca, građevinara, prvog šnajdera, zavarivača, bibliotekara, pekara, šumara, prvog šereta, vaterpoliste, naftaša, zidara, keramičara, zadrugara, mladog gorana, manekena, budućeg prvog bravara – ne treba da brinemo za svoju budućnost. Ili treba?

Eto, zato zbogom zauvek, moj Jokiću. I ne zameri ako sam nešto preskočio, ni ja tebi ne zameram što si sve ovo preskočio.

Tvoj donedavno verni čitalac Vojkan S.

***

Moj odgovor njima: Jebiga.