Ovaj roman jeste krajnje neobična porodična saga iz koje izbija autentični, čudesno prkosni čuburski duh za koga su mnogi poverovali da je i definitivno iščezao kako bi sačuvao makar nešto od svog dostojanstva. A o dostojanstvu njegovih pedigriranih junakinja se, pre svega, i radi u ovoj ponekad urnebesnoj povesti o porodičnom namirenju računa koji se ne mogu ni namiriti ni naplatiti ni zaboraviti. S brutalnim poštenjem tretirajući i očinsku i majčinsku patologiju, kao i manipulativnu preosetljivost njihove dece, autorka je ispisala doista upečatljivu i za naše prilike totalno apartnu priču, zapanjujuće suptilnu i slojevitu čak i po najvišim književnim standardima.

Sa Lidijom Jelisavčić Ćirić razgovarali smo u prijatnom ambijentu restorana „Pomodoro“.

* Usudili ste se da otvoreno i bez dlake na jeziku progovorite kroz roman o porodičnim odnosima i ispišete istinitu priču o nasilju nad ženama…

– S obzirom da je priča donekle lična, u nekim trenucima je bilo teško pisati jer sam sve ponovo preživljavala. Bez patetike, osude, sa puno humora u dijalozima, roman govori o majci i pet kćeri, njihovom detinjstvu i svemu što su uspele da savladaju i pobede u sebi. Iako zlostavljane od strane oca, posle njegove sahrane, okupljene sa pet različitih i strana i poroka u samom centru Beograda, sastaju se da pokažu kako je krvna veza najjača molitva od svih molitvi. Sa svim primesama fikcije, ipak dok pišeš nije lako. Kada sve staviš na papir, onda to više nisi ti.

* Da li ste bili svesni dok ste pisali koliko će vaša priča zaintrigirati i čitaoce i kritiku ako umemo u obzir da se u današnje vreme, svuda u svetu, polemiše baš o ovoj temi?

– Od najvećih učitelja sam savladala najosnovnije, da pišem o onome što najbolje poznajem. Podrška kancelarije za ravnopravnost polova Opštine Vračar me je osvestila. Kada sa nečim ili nekim živite od rođenja, to postaje normalno stanje stvari, koliko god podsvesno znamo da nije.

* Da li takvo, lično pisanje dovodi do pročiščenja?

– Isto je kad izgovaraš psovke. Dok pišeš ili psuješ Boga, đavola ili ne znam ni ja koga, sve vreme se oslobađaš, čak i kad izmišljaš priče. Barem je tako u mom slučaju, ne znam za druge.

* Koliko, prema vašem mišljenju, žene uslovno rečeno doprinose tome da budu žrtve porodice, partnera, društva?

– Ne želim da zvučim grubo, niti se to može svakome pripisati. Ali, mislim da su žene uglavnom saučesnice. Ako nešto ne želiš, ne trpiš. Stanje svesti kod žena stagnira. One potajno vole da su žrtve dželatima, kompanjoni u zločinima svojim partnerima, i sve čine „zarad dece i mira u kući“. Rađaju vanbračno, podmeću kao bračno, krste ih u crkvi, uz Božju pomoć, dok dželat uljuljkan posmatra kako porod ne liči na njega. Ovo sve govorim argumentovano.

* Koliko odnose među polovima posmatramo kroz stereotipe koje smo vaspitanjem „pokupili“?

– U porodici opisanoj u romanu, koja se može smestiti u bilo koje vreme i podneblje, ne postoji vaspitanje koje se „pokupi“, već zavisničko ponašanje, kao stečeno od života u disfunkcionalnoj porodici, sa tendencijom da deca tokom odrastanja i sama postanu žrtva, dželat i saučesnik. Iz mog čitalačkog iskustva stičem utisak da u poslednjih petnaestak godina robujemo stereotipima i hepiendovima, a ovakve teme se guraju pod tepih, onako kako ih stručno guramo i u sopstvenim životima.

* Zašto žene i dalje ćute?

– Neke ćute zarad statusa u društvu koje smo nazvali statusni simboli a ja ću ih prozvati „statuama zla“. Zarad njih se zlostavlja i ćuti u navodnom visokom sloju društva, kvazi eliti o kojoj srednji sloj društva sanja. Srednji stalež ćuti da komšiluk ne bi vodio abrove, da im deca ne bi jela živu decu u školama gde kvazi elita ćuti da ne izgubi „komad kruha i lijepu reč“. Sirotinja ne ćuti, laje na sva usta, ali kad treba zanemi pred tuđim sramom. E, to je esencija ćutanja u bilo kom društvu pa i našem. I od kada je sveta i veka, drže se poslovice „Ćutanje je zlato“, koristeći je kad ne treba, jer narod ko narod, nikada ne prepoznaje suštinu. Zato ja uvek stojim na stubu srama i prkosim lažnim moralima.

* Komunicirate sa čitaocima. Aktivni ste na društvenim mrežama. Kakve su reakcije na „Rekvijem za jedan dan“?

– S obzirom na vedrinu koju vešto primenjujem na društvenim mrežama, očekivanja su bila drugačija. Kod žena su različite reakcije, neke više puta započinju čitanje, ali nisu u stanju da ga privedu kraju, neke čitaju u dahu, a neke odboluju. Muška populacija vidi u meni heroinu, ali ostaju na distanci i oni su mi veliki kritičari.

* Odakle vam tolika opsednutost vešticama i okultnim radnjama u romanu?

– Oduvek su inteligentne, intuitivne i sposobne žene bile proglašavane vešticama. Okultne radnje i obredi se ne vrše po selima, ili regionima, kao što većina zna da naglasi, već u metropolama, a njima se koriste, kao sredstvom manipulacije, oni od kojih društvo to najmanje očekuje.

* Mislite li da ste temom romana donekle razgolitili porodicu i ostavili otvoreno pitanje da li je ona zaista stub svakog društva?

– Mnogi se neće sa mnom složiti, ali stub društva je majka. Ni školstvo, politika, televizijski program ne mogu uticati na ono što majka usadi u vas. Ovo govorim iz ličnog iskustva.

* Ima tu i horoskopa, astrologije. Kao čitaoca, zanima me još jedna stvar. Da li se avion zaista sruši ako većina putnika ima planetu Uran u devetoj kući natalne karte?

– Ako ste hrabri, uđite u letilicu sa osobama koje ovu planetu imaju u devetom polju.

 

Veštice nisu bile histerične

„Veštice po svoj prilici nisu bile samo histerične babe. Čak ni u Engleskoj ne bi spalili hiljadu histeričnih baba. Veštice su očigledno posedovale nekakve psihičke moći, i mogle da kontrolišu bunt običnih ljudi; sposobne da tumače znakove i objasne šta se zapravo događa. Masti za letenje su dobar primer. One su te masti pravile od velebilja, kukute, tatule i jedića. To su psihotropne supstance, a ljudi su recepte za njihovo pripremanje umnožavali. Takvi recepti još postoje. Međutim, nezgoda je u tome što nigde na navode količine, već samo supstance. Tako se desilo da je jednom neka grupa istraživača izjavila kako su prilikom prvog isprobavanja leteli i imali razne druge uvrnute doživljaje, dok su sledeći put pomrli. Pa ljudi sada malo zaziru od isprobavanja. A tu je još jedna njihova omiljena biljka – žutilovka. Osušeni cvetovi žutilovke se mogu pušiti a onda se često desi da upadneš na žurku na kojoj si nepoželjan i moraš što pre napolje. Ali kako da se iskobeljaš napolje kad je ceo svet unutra, u tvom svinjskom fetusu? Zato su veštice i imale metle: od žutilovke se može odlepiti, vrlo bukvalno i bolno prizemno. Ovo zvuči sumanuto. Krajnje sumanuta megalomanija. Tako i treba da zvuči. O tome se i radi, nikad ti se takve stvari ne razjasne. Objašnjenje namerno izostaje kako bi te to prestravilo, tako da nastavljaš da se mučiš i samog sebe još više prestravljuješ. Ne možeš da prestaneš da zamišljaš sve ono što može da se dogodi. To je jedina verzija u kojoj se sve uklapa, neumoljivo i nemilosrdno“, piše u romanu „Rekivijem za jedan dan“.