Fidel Kastro

O njegovoj zaostavštini će se zasigurno mnogo pisati, pričati, polemisati. I dan-danas njegova ličnost i delo imaju mnogo poštovalaca, ali i protivnika. Postavlja se pitanje može li se njegov uticaj na svet objektivno sagledati. Kako god bilo, činjenica da je reč o državniku nad čijim životom je pokušan najveći broj atentata u istoriji dovoljno govori.

Na srpskom jeziku upravo je izašla biografija Fidela Kastra „Moj život – Biografija u dva glasa“ Ignasija Ramonea, poznatog novinara i glavnog urednika jednog od najuglednijih svetskih periodičnih izdanja na svetu Le Monde Diplomatique. Knjigu je kod nas objavio Evro Book, a sa španskog ju je preveo Davor Stefanović. Iako je u izvorniku izašla još 2007, ne gubi ništa na autentičnosti. Štaviše. Ramone se odlučio da joj pristupi na najteži mogući način. Pribegao je jednoj od najzahtevnijih, ako ne i najtežoj novinarskoj formi – intervjuu. Na skoro 700 stranica čitamo životnu ispovest Fidela Kastra. Ramone, kao dobar novinar i poznavalac Fidelovog života, uspeva da sagovorniku postavi odlična, često provokativna pitanja na ivici incidenta, ali prema sagovorniku iskazuje dužno poštovanje i dozvoljava mu da govori. Ramone svojim pitanjima još jednom pokazuje kako se neke stvari zaista rade. Rezultat je taj da knjigu naprosto gutate dok je čitate, a ono što Kastro govori navodi vas na razmišljanje i dalje istraživanje. U podužem i opsežnom uvodu knjige „Sto sati s Fidelom“ Ignasio Ramone između ostalog kaže i ovo:

„Pod Kastrovim vođstvom, njegova mala zemlja (sto hiljada kvadratnih kilometara, jedanaest miliona stanovnika) vodila je vrlo moćnu politiku sa dalekosežnim posledicama, odnevši pobedu u obaranju ruke sa Sjedinjenim Američkim Državama, čiji lideri nisu uspeli da ga sruše ili uklone, pa čak ni da promene tok Kubanske revolucije. U većini siromašnih zemalja, i dalje se krše ekonomska, socijalna i kulturna prava miliona građana, stopa smrtnosti dece je zabrinjavajuća, a životni vek kratak; u takvim zemljama i dalje vlada glad, mnogo je nepismenih, beskućnika, nezaposlenih, građana koji nisu obuhvaćeni zdravstvenim sistemom, prosjaka, dece na ulici, sirotinjskih četvrti, droge, delinkvencije, kriminala; sve su to pojave koje su na Kubi nepoznate, ili gotovo ne postoje. Kao što zvanično ne postoji ni kult ličnosti. Iako je Fidel i te kako zastupljen u štampi, na televiziji, čak i na ulicama, ne postoji nijedan njegov službeni portret, ne postoje statue, novčanice, ulice, zdanja ili spomenici posvećeni Fidelu Kastru niti bilo kom živom vođi revolucije. Svidelo se to ili ne onima koji ga kleveću, Fidel Kastro je sebi obezbedio mesto u panteonu svetskih figura koje su se borile za društvenu pravdu i solidarisale se s ugnjetenima. Kao što je rekao Frei Beto, brazilski katolički teolog i bivši savetnik predsednika Lule: ‘Svoj narod Fidel Kastro nije spasao samo od gladi već i od nepismenosti, prosjačenja, kriminala i pokoravanja imperiji.’