Ironija, bol i smeh Kariba

Srećom ovu nepravdu ispravlja izdavačka kuća „Agora“ koja je do sada objavila tri knjige Džamajke Kinkejd – „Lusi“, „Na dnu reke“ i „Autobiografija moje majke“. Odličan prevod svih naslova potpisuje Alen Bešić.

Kada je o delu ove spisateljice reč, onda treba znati da je reč o autoru koji odlično vlada jezikom i poznaje ono o čemu piše. Recimo u „Autobiografiji moje majke“, Kinkejdova istražuje ulogu majke u životu ćerke, vešto se hvatajući u koštac s dobro poznatim temama ljubavi, okrutnosti, rođenja i smrti, ispisujući potresnu priču o odrastanju Zule Klodet Ričardson. Glavna junakinja je stešnjena između dve kulture: domicilne kulture Dominike i nametnutog britanskog kolonijalnog diskursa. Zulina majka je bila Karibljanka, a otac je bio škotsko-afričkih korena. Zula odrasta kao siroče bez majke u porodici očeve pralje. Obljubiće je još kao učenicu, kasnije će se upustiti u strasnu vezu sa jednim lučkim radnikom, a udaće se za engleskog doktora čija je prva žena navodno otrovana. Kroz ceo roman se, kao glavna nit, provlači Zulina želja da upozna majku koja se pretvara u opsesiju. Knjiga je pisana u žanru naoko paradoksalne, hibridne i fikcionalizovane autobiografije druge osobe. Često se na ovim stranicama prepliću osećanja bola i smeha. Tako Zula u knjizi piše: „Očeva supruga je priželjkivala da umrem. U početku je žudela da nastradam kakvim nesrećnim slučajem, koji bi se protumačio kao božja volja, što bi joj zgodno došlo da iskaže silnu žalost povodom moje smrti. Ali, pošto se nije desila nikakva nesreća i ispostavilo se da je Bogu sasvim svejedno da li ću da živim, pokušala je taj naum sama da sprovede u delo.“

Treba reći i to da je pravo ime Džamejke Kinkejd zapravo Elejn Poter Ričardson, a za pseudonim se odlučila ne bi li, kako sama kaže, „uradila neke stvari koje, kao osoba od ranije, nije bila u stanju jer je na plećima nosila preveliko breme“.