Čitaoci ga vole. Poslednjih godina istorijski roman se opet vratio u modu, ili bi možda bilo preciznije i pravednije reći da nikada nije ni izlazio iz nje: samo što se ponekad istorijski romani čitaju više, a katkad manje. Trenutno je ponuda raznolika. Ima odličnih naslova, ali i onih koji se mogu svrstati u opciju smeće. Dobar istorijski roman ne treba čitaoce da privuče samo lepom i zanimljivom pričom, već i da neke istorijske događaje objasni i smesti ih u kontekst vremena o kome pripoveda. To je, onda, mač sa dve oštrice i pred autora postavlja izazov kako da napiše zanimljivu priču, da se ne ogreši o istinu, a uz to da pronađe ravnotežu između istinitosti i fikcije.

Takve romane piše španska novinarka i književnica Hulija Navaro. Kod nas su do sada objavljena dva njena romana, iako ih je ovdašnji izdavač Vulkan podelio na četiri. Prvi je „Dime quien soy („U vihoru sećanja“ i „Vrati mi uspomene“, prevod Vesna Zorić), a drugi „Dispara, yo ya estoy muerto“ („Vrt nade“ i „Snovi prošlih vremena“, prevod Bojana Veselinović). Nije mi jasno zbog čega je ovdašnji izdavač, kada je odlučio da podeli knjigu na dve, rešio da istom romanu da različite naslove, umesto da ih označi kao prvi i drugi deo pod jedinstvenim naslovom. Ne treba da vas zavaraju ni korice koje podsećaju na one za ljubavne vikend romane. Pred čitaocem su dva odlična istorijska romana, a nadam se da će nas izdavač obradovati još kojim naslovom ovog autora. Roman „Dime quien soy“ kroz priču o španskim građanskim porodicama govori o tamošnjem građanskom ratu, Drugom svetskom ratu, Hladnom ratu i špijunaži. Odlično je napisan i zbog prostora ga nećemo prepričavati. Međutim, roman „Dispara, yo ya estoy muerto“ je još bolji. Kroz priču o prijateljstvu jedne palestinske i jedne jevrejske porodice govori o jevrejskom naseljavanju Palestine, jevrejskoj šoi, ali i otporu Palestinaca dolasku jevrejskih useljenika. Na oko 800 strana, kod nas u dve knjige, kroz zanatski sjajno postavljenu priču objašnjena je, koliko je to uopšte moguće, složenost izraelsko-palestinskih odnosa i sukoba, o čemu decenijama slušamo i čitamo u vestima. Gomila podataka, izraelskih i palestinskih stajališta, složena je u ozbiljnu priču. Hulija Navaro, koja je po profesiji novinar, u dugoj karijeri u uglednim tamošnjim medijima pokrivala je špansku tranziciju. To se u pisanju ovog romana i vidi. Trudila se, a mislim i uspela, da ostane nepristrasna i da predstavi verodostojno obe strane priče. Gospođa Navaro je na pitanje kako uspeva da piše dobre istorijske romane – dobila je nekoliko nagrada – odgovorila: „Ne pišem istorijske romane, pišem priče o ljudima, a za istorijom posežem samo da bih objasnila ono s čim se moji junaci suočavaju.“