Foto: Luca Marziale/Danas Posle pobede košarkaša Partizana protiv Makabija jedan od naslova na nekom portalu bio je „Ovoga u Dubaiju nikada neće biti“. Aluzija je jasna – Evroliga planira da novoformirani klub iz Dubaija (i vrlo verovatno London) postanu članovi elitnog košarkaškog takmičenja. To bi, praktično, značilo da Crvena zvezda i Partizan neće više dobijati „specijalne pozivnice“.
Tu surovu realnost najavio je generalni direktor Evrolige Paulius Motejunas, koji je nedavno i jednom intervjuu rekao: Moramo da se fokusiramo na dva različita aspekta. Jedan su trenutni klubovi koji igraju, njihovi navijači i takmičenje u koje se pridružuju, ali drugi deo je da moramo da imamo održive klubove. Moramo svi zajedno da dođemo do mesta, gde ulazimo i razvijamo tržište… Beograd je jedno od najboljih mesta, očigledno. Ali, moramo da imamo brojke iza sebe. I pogledajte sve ostale klubove i tržišta koja rastu… Mora da bude održivo, dugoročno, nešto što razvija tržište i celu ligu, a ne samo jedan region“.
Prevedeno na srpski – košarka je, kao i sport u celini, pre svega biznis. Čelnike Evrolige interesuje (samo) profit.
Jesu (pre)lepe slike koje u svet odlaze iz Arene, ali ljubav nije dovoljna, ona ne zarađuje pare, u biznisu nema mesta za emocije.
Tačno je da je košarkaška reprezentacija Srbije druga na svetu, tačno je da je Nikola Jokić najbolji košarkaš sveta, da je Vasilije Micić dva puta bio proglašavan za MVP završnih turnira Evrolige, da Srbija u Evroligi ima najviše igrača od svih evropskih država, da se o atmosferi o Areni priča širom sveta, posete tim utakmicama postaju i turistička atrakcija, ali…
Ali, Crvena zvezda i Partizan nemaju sigurne i stabilne izvore prihoda. Njihov budžet zavisi od volje države, ako vlast odluči da jednom klubu „zatvori slavinu“ videli smo šta se dešava.
Bude li neka naredna vlast odlučila da više ne ulaže pare u Zvezdu i Partizan čeka ih sudbina Cibone, Bosne, Splita…
Evroliga neće da se bavi politikom, pogotovu srpskom, trebaju joj stabilni klubovi i isto takve države.
U ovoj državi malo šta se planira dugoročno, a i kako bi kada se izbori odžavaju na svakih godinu – dve.
Tako se može (možda) objasniti „slučaj Nacionalnog fudbalskog stadiona“.
Palo je na pamet „nekom“ da je Srbiji u ovom trenutku najneophodnije izgraditi Nacionalni fudbalski stadion (sve drugo smo već izgradili).
Da zanemarim ekonomsku (ne)isplativost dovoljno je samo proveriti koliko navijača (sa kupljenim ulaznicama) gleda utakmice naše fudbalske reprezentacije.
Istovremeno, košarkaši Crvene zvezde i Partizana (naravno i reprezentacija) nemaju svoju dvoranu već iznajmljuju Arenu, i pritom moraju da paze da im se termini utakmica ne poklapaju sa koncertima Ace Lukasa, Cece, Karleuše…
Kada bi ministarstvo sporta napravilo petogodišnji plan koji bi Vlada usvojila (a ne da neko donosi ad hok odluke), kada bi se tačno znalo u šta će se ulagati u srpskom sportu tada bi i čelnici Evrolige mogli da znaju na čemu su sa srpskim klubovima.
Dakle, nije nam kriv Paulius Motejunas, još manje Dejan Bodiroga, … krivi smo mi.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
