Mijatović nije gubitnik

Do odredišta fudbaleri su stigli električnim automobilima, a ja sam sa članovima stručnog štaba sa Osimom na čelu imao „lakši kondicioni trening“. Mijatović je svojim automobilom povezao moju ćerku Ivanu a Branko Brnović sina Dejana.

To sam iskoristio i tokom ručka, dok je Mijatović uglavnom bezuspešno, pokušavao da nagovori Ivanu da jede „najlepše pečenje na svetu“, uspostavio dobru komunikaciju sa njim pa sam po povratku u Beograd lako uspeo da ga nagovorim da me on i njegova tadašnja supruga Elena prime u „goste“.

Naime, u to vreme imao sam rubriku u novosadskom Dnevniku koja je imala radni naslov „U goste kod…“. Hteo sam da čitaocima približim kako funkcioniše porodica s obzirom na česta odsustvovanja, putovanja, pomaže li suprug (supruga) u kuvanju, spremanju kuće, čuvanju dece… Elena je najverovatnije mislila da ću proveravati urednost doma pa je Mijata ubedila da je stan u haosu jer se renovira pa da je bolje da oni dođu u goste meni u redakciju.

Tada sam dobro upoznao Mijatovića, video sam da je to inteligentan mladić, energičan i samoveren koji ima jasne ciljeve- „hoću da budem najbolji fudbaler Partizana, Jugoslavije i Evrope“. Ubrzo je to i postao. Bio je kapiten Partizana, najbolji fudbaler Jugoslavije 1992, 1993. i 1998, u sezoni 1995/96 proglašen je za najboljeg igrač španske lige, a godinu dana kasnije u tradicionalnoj anketi Frans fudbala osvojio je drugo mesto (najbolji je bio Ronaldo). Put ka prvom mestu na listi najboljih fudbalera Evrope definitivno je zaustavila prečka na golu Edvina van de Sara u osmini finala Svetskog prvenstva 1998.

Letos dok su se pričali i pisali hvalospevi o igri Partizanovih klinaca upozoravao sam da će biti uspona i padova u igri, neočekivanih poraza. Kada sam to tvrdio mislio sam pre svega na to da će mladiće opiti ne samo splavovi već popularnost, da će ih sludeti menadžeri pričama o „avionima i kamionima“. Ima i toga, ali sam jednu činjenicu potpuno smetnuo sa uma – Mijatović nije gubitnik. Navikao je na osvajanje trofeja.

Da je Partizan (čitaj Mijatović) odustao od prvobitne ideje da se klub prvo finansijski stabilizuje i da uporedo stvara tim od mladih talentovantovanih fudbalera koji će za tri-četiri godine biti kadri da se upuste i trku za osvajanje trofeja videlo se već u zimskom prelaznom roku. Umesto mladih i neafirmisanih igrača crno-beli su angažovali tri, praktično, fudbalska penzionera -Stefana Mitrovića (rođen 1990.), Stefana Poltera (1991.) i Sašu Zdjelara (1995.). Sam Mijatović je u jednom intervju sredinom januara potvrdio da se Partizan ne zadovoljava drugim mestom „Danas smo prvi na tabeli.

Biće teško do kraja, ali lično verujem da možemo da budemo šampioni. To je moje mišljenje. I ranije su govorili da nisam normalan zbog ovog projekta, ali mi smo krenuli tim putem“, rekao je tada Mijatović. Ceh tih (nerealnih ambicija) platili su treneri – smenjeni su Blagojević, Stojaković i Čakar.

Povratak Srđana Blagojevića (nesvakidašnji presedan) je možda znak da su u Partizanu (Mijatović) shvatili realnost. Dok se ne dogode suštinske promene (ne samo) u fudbalu Partizan će se boriti za drugo mesto i pokušavati da u Evropi bar „preživi sezonu kupanja“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.