Surova realnost 1Foto: Luca Marziale / Danas

„Orlovi“ su poleteli u Katar na krilima nerealnog optimizma selektora, fudbalera i naravno nas navijača. „Prizemljenje“, povratak u stvarnost, je bio bolan – osvojen je samo jedan bod, opet smo Svetsko prvenstvo završili već utakmicama u grupi. Neuspeh, tvrde „stručnjaci“, „analitičari“ i naravno navijači. Da li je baš tako?

Da je priznat gol Ronaldu u Beogradu, da Mitrović nije u poslednjim minutama dao gol u Lisabonu, da li bi bili učesnici ili samo posmatrači Mondijala? Upozoravao sam i posle pobede nad Norveškom u Ligi nacija da ne smemo „visoko da letimo“, da nemamo pravo nikom da pretimo. Ali…

Euforiji sam, priznajem, podlegao i ja. Čak i posle debakla protiv Brazila (poraz od „samo“ 2:0 ne odslikava realno stanje na terenu) nije me mnogo pokolebao. Setio sam Svetskog prvenstva u Italiji 1990. godine. Tada je u prvoj utakmici Nemačka „demolirala“ Jugoslaviju (4:1).

U drugoj utakmici posle mnogo muka pobedili su Kolumbiju (1:0), u odlučujućoj utakmici u grupi ubedljivo savladali UAE (4:1), potom u osmini finala fantastičnim golovima sadašnjeg selektora Dragana Stojkovića eliminisali Španiju (2:1), a u četvrtfinalu tek posle „penal ruleta“ eliminisani od Argentine i na kraju su osvojili 5. mesto.

U Italiji su tadašnjem selektoru Ivici Osimu „izbrojali“ da je popio 11 flaša viskija. Piksiju nisu „brojali“ ali su „znali“ da je došao pijan na konferenciju za novinara. U Italiji su fudbalerima „brojali krvna zrnca“, ko je Hrvat, ko Srbin, Slovenac, Bošnjak…

U Kataru su „virili“ u spavaće sobe fudbalera i njihovih supruga. Ali, Osim je u Italiji imao na raspolaganju dvadesetak fudbalera podjednakih kvaliteta, bilo je na selektoru da bira da li će u srednjem redu igrati Katanec, Šabanadžović, Brnović, Prosinečki, Stojković, Sušić ili Savićević. Koliko je to bila kvalitetna reprezentacija potvrđeno je u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Švedskoj odakle su nas vratili zbog „ničim izazvanih sankcija“ (Danci, drugoplasiranii u našoj grupi su postali prvaci Evrope).

Stojković, nažalost, nema taj luksuz. Recimo, posle Baneta Ivanovića i Aleksandra Kolarova Srbija nema „krštene“ bekove. On ima startnih 11 i ako samo jedan od njih nije na visini zadatka dolazi do (velikih) problema. Nažalost u Katar su nedovoljno oporavljeni došli Mitrović, Vlahović i Kostić, a to je za ovu reprezentaciju (pre)veliki hendikep.

Da li je selektor mogao umesto Mike pusti Peru da igra, da li je potreban psiholog, da li je prisustvo žena, jutjubera, navijača u hotelu smetalo… Sve su to „samo“ finese. Surova realnost je da Srbija nema ni bolje fudbalere ni boljeg selektora.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.