Ahmed Vali 1Foto: Privatna arhiva

Iste godine kad je u Stratfordu rođen Šekspir, a u Rimu umro Mikelanđelo, u Novom Pazaru sveta je ugledao budući carigradski pesnik i kadija Ahmed Vali Jenipazarli, Vali Novopazarac.

U svojoj petnaestoj godini napisao je hronogram velikom veziru Mehmed-paši Sokoloviću, u povodu njegove smrti. S dvadeset tri, da ga preradi u tridesetoj, sačinio je, u svoje doba hvaljeno delo od 7000 stihova, ašknamu „Lepota i Srce“, po ugledu na persijske pesnike ljubavnih poema u dvostisima.

U tridesetpetoj napustio je svet, doputovavši nakratko iz Istanbula u Novi Pazar, da posle duga izbivanja vidi svojtu i stare prijatelje. Najverovatnije je da se u Pazaru naprečac smrtno razboleo od kuge. U kojoj je mahali njegov mezar, to se ne zna. Bila je to 1599.

O Valiju Jenipazarliju od učenih savremenika ostalo je ono što je i sam pisao o onima koje je cenio, da je bio „valija grada rečitosti“, dakle, „upravnik grada rečitosti“ i „sultan u carstvu nauka i umetnosti“. Time je puno rečeno, ne samo o učenosti i pesničkom daru Ahmeda Valija Novopazarca nego o smislu same učenosti i talenta.

DŽaba je sve znanje i sav umetnički dar, ukoliko se oni ne vladaju po zakonitostima znanja i samog dara, ukoliko u zamisli ne izgrađuju republiku slobodne misli i društvo nesprečive pronicljivosti, nego se prilagođavaju potrebama onog što već postoji i primorava sve drugo da bude samo njemu, tom već postojećem, nalik. Šejtanska je to zabava.

Bog ne liči ni na šta poznato, nesličan ičemu. Bog, ničemu sličan, pisao je Vali u svojoj ljubavnoj poemi.

Učimo ponavljajući, učimo imitirajući; mimetički, kako je govorio Aristotel, čija je dela, prevedena na arapski jezik, Vali odlično poznavao i čijom se logikom rukovodio. Mi učimo sledeći druge, ponavljajući ono već rečeno, ali cilj naše rečitosti i učenosti, našeg umozrenja, jest da se vinu u sfere onog neponovljivog, neimitativnog, da ne služe ičemu postojećem, već onom što može biti, a još nije.

Drugim rečima, jezici, kulture, religije, sve ono što je Vali dobro poznavao i čemu je podučavao, nisu cilj našeg talenta i učenosti, nego tek putevi učenja, da se stigne do sfere neponovljivosti, u kojoj se, dakle, prevazilaze granice jezika, vera, nacija.

Jezici, vere, nacionalne kulture, to su samo sredstva da se u najboljem slučaju dopre do sfere lepote. A lepota, ona je ćerka ljubavi – tako je to video Ahmed Vali.

Nema sumnje, Ahmedu Valiju je bila dobro poznata sufijska poezija Junusa Emrea, koji je na istom jeziku, dva veka ranije, antiklerikalno, kosmopolitski, probijajući granice svakog zemaljskog ograničenja, pevao: „Onaj koji vidi čuda ljubavi, zaboravlja svoju veru i naciju.“ Vali peva: „Istina je ono što lepotu potvrđuje.“

Godine 2009, objavljivanjem poeme „Ljepota i Srce“, u izdanju Državnog univerziteta u Novom Pazaru, u prevodu dr Adnana Kadrića sa osmanskog turskog na bosanski naš jezik, došao je Ahmed Vali konačno u svoj rodni grad. Ovim prevodom nastanio se najzad osmanski pesnik Ahmed Novopazarac, Bošnjak koji je stihove pisao na turskom, persijskom i arapskom, i u jugoslovenski svet svog porekla i jezika koji mu je bio dobro znan.

Poema „Lepota i Srce“, na prvi pogled jeste avanturistički ljubavni roman s bitkama, utamničenjima, prevarama i svim drugim iskušenjima i obratima, ali već imena njegovih lica, alegorijska su: Srce, Lepota, Ljubav, Pogled, Čast, Razum, Brižnost, Ustrajnost, Namigivanje, Suparnik, Znalac ponosa… Tako i toponimi: Zemlja mraka, Grad lica, Ostrvo života, More tela, Voda života…

Sva ta imena i odnosi među njima govore, u stvari, o jednoj neobičnoj spiritualnoj avanturi, o dubokom iskustvu kontemplacije, koje se krije ispod pripovesti o uobičajenim pustolovinama. „Srce i Lepota“, alegorijska je, kriptovana sufijska poema o nesputanom ispoljavanju duha, čija je najveća spoznaja, sasvim gromovita, neočekivana i neutešna, spoznaja istine o ljubavi.

Jesmo li danas spremni za udarac neočekivanog saznanja, koje se potkraj XVI veka skrilo ispod umilnih stihova o onome što je dobro poznato i lako prepričljivo?

Vali veli da nema ljubavi bez usamljenosti i odvojenosti od svega. Da li to znači da kad vidimo dvoje zaljubljenih dok misle da im damare pokreće jedno srce, mi zapravo gledamo one koje više ne drži ljubav, nego nešto drugo što oni, kao i svi mi, pogrešno nazivamo ljubavlju? Kad se dvoje zbrače, da li to znači da tu više posredi ne može biti ljubav?

Da li to isto pitanje, da u pitanju nije ljubav, postavljamo kad vidimo verske poglavare da se kunu u svoju ljubav u veru, državnike u svoju ljubav u otadžbinu i nacionaliste u ljubav u naciju? Otkriva li nam Vali da ni truna ljubavi ne može biti u onom što je postvareno kao ljubav?

Ljubav je, dakle, samo odnos sa onim što je moguće, ali još nije ostvareno, je li tako, Ahmede Vali?

Ako nije tako, zašto bi nam ti opevao zaljubljivanje Lepote u Srce u trenutku kad ona o njemu samo sluša, i zašto bi nam opevao opijenost Srca Lepotom dok tek sluša o njoj, dakle, dok jedno drugo još nisu ni ugledali?

Da, Ahmede Vali, samo usamljenost i odvojenost od svega mogu nam potvrditi ljubav.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.