Prisutni: njegova supruga Vida, otac Đorđe, sin Konstantin i kći LJubica.

Pavle: Naslov „Zamena“. Streljaće ih po odluci prekog suda. Prvo Lazara, Vladimira jedan sat potom. Celu noć Lazar je pisao. Vladimirova bešika je bila naduta, ali se uzdržavao. Razdanjivalo se. Prvo streljanje zakazano je za pet. Začuli su korake. Ustali su. Vladimir kaže Lazaru da nastavi sa pisanjem. Dok je izgovarao tu rečenicu, bio je svestan da nema nameru da je izgovori. Dok je nije izgovorio, nije ni postojala u njegovoj svesti. Da je imao vremena za to, pomislio bi da ju je telo samo pripremilo, nekom svojom mišlju, prethodno ne uznemirujući svest. Dobro, rekao je Lazar. Stražar je izveo Vladimira. Niko ništa neće primetiti, u to je Vladimir bio siguran. Imao je pravo na poslednju želju. Rekao je da ne puši. Zamolio je da mu bude dopušteno da urinira. Pre nego što će stati pred streljački stroj, odveden je do obližnjeg šipražja. To je kraj priče. (Svi aplaudiraju. Pavle ustaje i gasi muziku.)

Đorđe: Osuđeni na smrt odlazi u smrt nekoliko minuta, pola sata ili sat vremena, svejedno koliko, pre nego što bi, prema redosledu, trebalo, i to umesto drugog osuđenika. Zašto? Zato da bi taj drugi dobio još malo vremena da piše o nečemu što mu je važno. To je svojevrsno žrtvovanje i u najboljem je duhu hrišćanstva. Jedan čovek to daruje drugom jer smatra da je drugome to vreme dragocenije nego samome njemu. Usuđujem se da kažem da je to božanstveno. Ali, šta zatim čitamo: da taj divni, oboženi čovek, koji u magnovenju poklanja drugome sve svoje što mu je preostalo od života, pred streljačkim strojem bira da mu poslednja želja bude da se pomokri. To uriniranje po šipražju nije ništa drugo nego, oprostite mi na izrazu, razlivanje mokraće po veličanstvenoj ideji o kojoj sam govorio i koja bi se mogla potpuno osloboditi u ovoj priči. Gubi se čudesni smisao žrtvovanja. Gubi se dostojanstvo čina.

LJubica: Priča je nesnosno visokoparna. Da sam na tatinom mestu, napisala bih da se junaku kenja i da mu je to poslednja želja, a to bi, onda, trajalo i trajalo, letnji dan do podne. I tu je kraj, bez kraja. Eto, tako bi i Uelbek napisao. Nema nikakvog žrtvovanja, ljudi.

Konstantin: Mislim da je priča izvanredna, da joj se nema šta dodati ni oduzeti, i da je cela knjiga sjajna. Remek-delo. Za mene je svaka priča „Fabularijuma“ kao jedna crno-bela fotografija, sa izuzetnom oštrinom.

LJubica: Sa izuzetnom oštrinom, dragi brate, drukčije se piše.

Pavle: Kako to misliš?

LJubica: Kad si već uzeo da pišeš o stvari o kojoj ti je drugi svedočio, naime, o Muslimanu kojeg su naši vojnici streljali, a potom shvatili da je on zamenio saborca u ćeliji, poklonivši mu pola sata svog preostalog vremena, onda je trebalo da napišeš i to da su tog drugog ubili potpuno drukčije od prvog, tako da je morao da proklinje tih pola sata ili sat vremena svog darovanog života, izgubivši priliku za neuporedivo lakšu smrt. To je stil sa oštrinom. Pa je trebalo da napišeš i to da je taj tamo neki Mujo ili Haso, a ne neki Vladimir, a da su vojnici srpski, sve Lazar do Lazara. A onda, sa oštrinom, trebalo je da napišeš i to da je jedan sporedni lik tu sve to snimio foto-aparatom, a taj lik nije niko drugi do isti onaj koji ti je pripovest i saopštio – tvoj sopstveni sin.

Vida: LJubice, o čemu ti to govoriš?

LJubica (iz svog ranca vadi novine i baca ih na sto ispred majke): O ovome, mama!

Đorđe: Ovde smo svoji.

Vida: Šta ovo treba da znači?

Pavle: Ništa. To je moja briga!

LJubica: Kostina krivica je, ipak, njegova briga, tata.

Konstantin: Ali, to nije istina.

LJubica: To je jadno.

Pavle: Kosta ni mrava nije zgazio.

LJubica: Ali je zato sasvim hladnokrvno…

Pavle: Dosta! Ni reči više! Sve je to laž! I sve je to ad acta. Već sledećeg dana, draga moja kćeri, izašli su u tom istom štampanom đubretu koje sebe naziva novinama demanti i izvinjenje uredništva lista, koje ti, očigledno, nisi čitala. Tvoj histerični napad je bespredmetan.

LJubica: To je tautologija. Histerija je bespredmetna.

Pavle: Osim cinizma, šta od tebe drugo da očekujem?

LJubica: Kosta, kako to da ti nije palo na pamet da od svega toga napraviš izložbu svog života?

Pavle: Nećeš ti njegovim kurcem gloginje mlatiti!

Đorđe: Pavle! Gospodstvo je planina između srca i jezika. Ovo sada nikome nije potrebno. Ukoliko naš Kosta i ima neki problem sa savešću, onda će ga rešiti onako kako se to rešava, muževno, pred Bogom, koji prašta onom ko se iskreno pokaje i iskreno ispovedi. To su intimne stvari, za koje nisu potrebni javnost i skandali. Naš Kosta nema krvi na rukama.

LJubica: Na rukama, ne.

Pavle: To su insinuacije.

Đorđe: Postoje tajne koje ne služe za zabavu drugih. One zaslužuju naše ćutanje. Zbog toga i jesmo ljudi, a ne životinje.

LJubica: Umetnost nije zabava. Ona je ozbiljan život.

Vida: Ozbiljna umetnost služi, dakle, da bi se unesrećili otac, majka i brat.